Ivica i Leon Iliev: Kakav otac, takav sin!

Nasleđe nije samo ponos – ono je i teret. Osetio je to na vlastitim plećima Leon, sin Ivice Ilieva, nekadašnjeg ofanzivca Partizana. Svaki trening bio je borba, svaki sprint – dokazivanje. Kada bi pao na travu, nije osećao samo bol u kolenima, već i težinu prezimena koje nosi. Senka njegovog oca bila je duga i hladna, protezala se preko svakog terena na koji bi kročio. Ali u njemu gori nešto tvrdoglavo i divlje. Nešto što odbija da se pokori toj senci.

Dokazao je to onomad kada su talenti iz Teleoptika, na vlastitoj teritoriji, mučili muku protiv BASK-a. Mlađani Iliev je na teren kročio na isteku 82. minuta, a svega 200 sekundi kasnije, efektnim golom je primorao gospodara šesnaesterca Sokolova da vadi loptu iz mreže – 1:0. I tačka, ne tri!

- Nije mi bilo prijatno da sa klupe posmatram kako moji saigrači ginu na terenu. Video sam da im je bilo teško, jer kao ekipa nismo u meč ušli onako kako znamo. BASK je, očigledno, tim koja nam ne leži. Jesenas je bilo 2:2. U subotu, jednostavno, nije bio naš dan. Nismo imali završnicu, a da smo na vreme postigli gol, uveren sam da bismo dali još nekoliko komada.

Leon je bio džoker. Kec u rukavu trenera Marka Jovanovića.

- Ne bih da zvučim prepotentno, ali bio sam uveren da ću postići gol ako mi šef ukaže šansu. Osećaj me nije prevario. Drago mi je što sam prelomio utakmicu, mislim da je izlišno trošiti reči o tome kako se osećam kao igrač odluke. I pre meča sa Sokolovima sam bio pun samopouzdanja, a sada je ono na još višem nivou.

Partizanove bebe se šepure sa trona, a za vratom im diše Radnički. Nema sumnje da će Zemunci i Obrenovčani do finiša trke voditi žestoku borbu za plasman na prvoligašku scenu Srbije.

- Pred nama je još 11 stepenika od kojih će svaki biti sve teži. Fokus je neophodan, jer nas očekuje zahtevan nastavak sezone. Učinićemo sve što je u našoj moći da ostanemo na tronu. Na polusezoni smo ostali bez Matije Ninića i Marka Lekića, golgetera koji su jesenas odradili sjajan posao. Pored kapitena Vojislava Stankovića su nosili ekipu. Činjenica je da nam mnogo nedostaju, ali koga nema bez njega se mora. Od srca im želim svu sreću u Partizanu, zaslužili su crno-beli dres.

To što mu je Ivica otac ima svoje prednosti i mane. Sa tim pritiskom je odavno naučio da se nosi.

- Od sedme godine sam u Partizanu, osećam klub, a za to velike zasluge ima moj otac. Prošao je kroz mnogo toga i zna šta u fudbalu treba, a šta ne. Mnogo mi znače njegovi saveti, trudim se da ih primenim na terenu. Sa druge strane, osećam neku vrstu pritiska. Živimo u zemlji u kojoj se uvek gleda da li neko ima zaleđinu. U prirodi je da uvek hoćeš da budeš bolji od tate i to me konstantno muči. Mnogo je emocija i razne misli mi prolaze kroz glavu, ali smatram da dobro podnosim to što mi je Ivica otac, kao i veličinu prezimena Iliev – samouvereno je poručio Leon, perspektivna Partizanova beba.