Partizanov(c)i treneri u žiži

Nedelju za nama obeležio je kvartet trenera s tragom u Partizanu, svako na svoj način.

1. Marko Nikolić – sa AEK-om pocepao je Celje (4:0) i dobrano zakoračio u četvrtfinale Lige konferencije. Pride, u koštacu je s PAOK-om i Olimpijakosom za grčku titulu i, nema sumnje, piše istoriju.

2. Aleksandar Stanojević – s prežaljenim Karagumrukom preslišao je Fenerbahče i, po svemu sudeći, izbacio ga iz šampionske trke. Čak i ako kaže zbogom eliti, blještaće nad Bosforom – Srbin je srušio velikana s naklonošću više od pola Turske.

3. Savo Milošević – ekspresno je preporodio Željezničar i, što ga prati kroz ceo život, doživeo nepravdu. Sapleten je u Doboju: sva tri entiteta u Dejtonskoj tvorevini videla su da je lopta posle jedanaesterca prešla gol-liniju, jedino nisu Mujo i Haso u VAR sobi.

4. Saša Ilić – sa Sumgajitom, posle jesenje bajke, upao je u crnu rupu. Očekivano, ko je, izuzev pasioniranih kladioničara, do dolaska crno-belog rekordera i čuo za prosečan klub, bez sluha da na polusezoni, za razliku od rivala, posluša šefa struke i s nekoliko pojačanja napadne plasman u Evropu. Ovako, „Oj, Azeri tek će da vam bude žao, rastanak se primakao.”

P.S. Šta je, osim što su Partizanove veličine, zajedničko Nikoliću, Stanojeviću, Miloševiću i Iliću? Svi su, odreda, TRENERI za Srđana Blagojevića, zahvaljujući kontri većinskog dela uprave Predragu Mijatoviću, gle čuda, na mestu neuspeha.

SAMO ZA VELjKOVE OČI

Bravo za selektora Paunovića: rešio je da zaviri pod svaki kamen zemlje Srbije – vidi na delu iole ozbiljnijeg igrača.

U Staroj Pazovi, pod katancem i za medije, Veljko je organizovao superligašku reviju: samo za svoje oči. U doba Švabe (Osima) i Paćka (tata Blagoja) živelo se za „selektor protiv novinara”, sad... Taman posla da sedma sila dozna ko zna, ili, u ovom slučaju, koliko ne zna...

KAKO BIH TE POSEDOVAO...

Pitali Nikolu Nikića, Brzog Gonzalesa Željezničara iz zlatne, Švabine generacije „osamdesetih”, kako se, u ovoj poplavi modernih termina, razvija agilnost?

- Ovo je najveća prevara fudbala: ja tebi, ti meni. Posed... Kakav posed? Dodajemo se 40, 50 puta... Nemaš brzog igrača! Imaš Embapea i Vinisijusa. U čitavom svetu znam dva brza. Sam Željo imao je pet, svetskih! Kakvih pet... 15! Da ne govorim ovi drugi: Sarajevo, Sloboda, Velež, Borac... Ovi sad treneri: na pola terena njih 30, dodaju se...

Šoumenov grohot i...

- Od Modriče do mene, Skugrića, osam je kilometara. Išao sam tako, peške. Svaka kuća imala je deset kerova. Sprint 100 metara, samo što sam stao – sledeći! I tako mi je Bog dao 17 godina u školu... Kad sam došao u Želju pitaju: „Gde si trenirao?” Viče Boro Bračulj: „Jaoj, vidi što si ti starter!” Ha, ha, ha...

CUKER OD CUKROVA

Sve ovo Nikićevo, samo iz ugla Nikice Cukrova, nezaboravnog asa Rijeke i Hajduka, u raspevano pero Dučićevo (vek posle Jovana – Predrag):

- Previše se forsira ta igra na posed. Svi hoće da kroz igru dođu do gola. Evo ja pitam: a, zašto?! Zašto ako imaš brzog igrača, ako možeš da odigraš dugu preko odbrane. Ode on, pobeže. Doviđenja. Ponekad mi to traženje puta kroz posed izgleda kao silovanje i lopte i igre.

Esencija!

- Danas moraš da radiš sve što ti trener nacrta, ne dozvoljava ti da se razvijaš u individualnosti. Koje su najbolje ekipe? One što imaju opasna krila, igrače sposobne da probijaju jedan na jedan, jedan na dva, tri. A, u treningu su sve to zabranili. Igraš jedan, dva dodira, zatvore te - vrati nazad. Ranije je bilo - kad dođeš na 20 metara, na 16, obaveza ti je da ideš u dribling. Ako prođeš, pola gola.

Jedan od glavnih Blagojevićevih postulata je, beše, dominantan posed?