Kada bi današnjim generacijama postavili pitanje – ko je tri puta osvajao Kup evrposkih šampiona i još četiri puta bio finalista, ko ima tri pehara Kup pobednika kupova Evrope, ko je petnaest puta bio šampion države i trinaest puta osvajač nacionalnog kupa – sasvim sigurno bi broj tačnih odgovora bio mali. Gotovo sigurno bi glasio da je možda reč o nekom timu iz Danske, Nemačke, Mađarske, Španije...
Ali, to ne bi bilo tačno. Odgovor se krije u srcu Beograda, u kraju večnog šarma, na Crvenom krstu, gde je bio jednom jedan Radnički. Kakav Radnički, strašan Radnički!
O ovom klubu, legendarnim trenerima, igračicama, sportskim radnicima, otvorenom stadionu na Krstu moglo bi da se piše danima, mesecima, jer takvu istoriju malo koji sportski kolektiv ima. Povod ove priče je događaj koji se odigrao, 4. aprila 1976. godine i to je dan koji je zauvek promenio istoriju srpskog ženskog rukometa. Na današnji dan, pre tačno pedeset godina Radnički je prvi put pokorio Stari kontinent, a trofejna sala na Crvenom krstu je zagrlila najveći pehar – pehar namenjen prvaku Evrope! Prvi, ali ne i poslednji put…
– Bilo je čarobno, zaista poseban i neponovljiv doživljaj – bile su prve reči Marije Drenovac, legendarne jugoslovenske golmanke i čuvara mreže Radničkog.
Kako je to izgledalo, da li je bilo iznenađenje ili je rezultat očekivan?
– Kako nije očekivano, pa to je kruna rada sa Vinkom Kandijom. Vinko je napravio tim koji će pokoriti Evropu, sve je isplanirao do detalja, počeo formiranje ekipe i 1972. smo bile prvi put prvaci Jugoslavije. Spremao nas je za ono što će se desiti četiri godine kasnije.
Kakva je bila ta sezona?
– Magična, iz snova. Stasale smo kao igračice i ljudi, imale dobre životne godine i bile spremne za velika dela. I zaista smo sve osvojile, od Kupa šampiona, preko prvenstva Jugoslavije do nacionalnog Kupa. To je bio prvi put da jedan klub osvoji triplu krunu.
Superiorno ste stigle do najvrednijeg evropskog klupskog trofeja?
– Nismo imale ni jedan poraz, rušile smo sve rivale i na strani i kod kuće, jer se igralo po današnjem sistemu. Kad je reč o finalu, sećam se bila je nedelja, lepo vreme, a dvorana na Banjici krcata i to nam je mnogo pomoglo, pred našom publikom nismo mogle da izgubimo. Igrale smo sa Holanđankama i deklasirale ih 22:12! Na početak utakmice smo bile malo nesigurne, možda i nervozne, ali brzo je sve došlo na svoje.
15 puta je Radnički bio prvak države
13 puta je Radnički osvojio nacionalni Kup
3 puta je Radnički bio prvak Evrope – 1976, 1980, 1984
4 puta je Radnički igrao finale Kupa šampiona
3.000 ljudi je bilo na finalu Kupa šampiona 1976. godine. Kasnije je toliko ljudi posmatralo treninge Radničkog
Marija Drenovac se prisetila koliko je Radnički bio jak te godine:
– Imale smo moćan tim, svesne smo bile naše snage, na bekovima su bile Ivanka Šuprinović, Jadranka Antić i Milenka Sladić, na krilima Ljubica Bukurov i Vida Nenadić, a na crti Živka Stevanović. Nismo imale dilemu, uvek će neko proraditi, jer smo imale igru i znale šta radimo u svakom trenutku.
Trener Vinko Kandija je mirno sedeo na klupi, gotovo nije ni ustajao tokom utakmica?
– Mnogi su mu to zamerali, a ja sam se svađala sa njima. Nije bilo potrebe da skače, jer je on sve odradio na treningu, spremio nas je i znale smo kako igramo na duboku odbranu, plitku zonu, na čoveka više, manje… Sve se znalo i on nije imao šta da radi na utakmici, osim da nas gleda. Menjao nas je ako nekom baš ne ide, ali nije bilo izmene za svaku sitnicu ili bilo kakvog kažnjavanja kad nije kako želimo.
I to je bio početak Radničkog i buđenja ženskog rukometa?
– Bio je to početak naše dominacije!
Trajala je dugo?
– Bile smo najbolje, sve što je moglo da se osvoji, mi smo osvojile. Četiri godine kasnije trofej Kupa šampiona je ponovo stigao u naše vitrine.
A 1984. i treći put se našao u prestonici, na Crvenom krstu?
– Tada su već stigle Ceca Kitić, Mirjana Đurica, Dragana Pešić i one su, tvrdim, igrale najlepši rukomet na svetu! To je bilo uživanje gledati – rekla je Marija Drenovac.
Na kraju ove priče, ostaje da se nadamo da će ovo biti podstrek za neke nove ljude, nove generacije i da ćemo na Krstu gledati naslednice Ivanke Šuprinović, Milenke Sladić, Svetlane Kitić, Mirjane Vermezović, Dragane Pešić, Ljiljane Knežević, Andre Lekić, Sanje Damnjanović… I da će baš te nove devojke jednoga dana doneti neke nove evropske trofeje na velikom Radničkom.
CECA KITIĆ JE BILA MAG
Svetlana Kitić je, takođe, bila jedan od simbola?
– Ona je bila mag! Ludnica je nastajala gde god da se pojavi, ona je privlačila sve moguće, i mlado i staro. Gde god da odemo to je bilo neverovatno! Banjica je bila puna non-stop jer su dolazili samo nju da gledaju, Vinko je morao da zatvara vrata kasnije, jer je bilo nemoguće držati treninge. Ona je bila boem, ali je bila najbolja na treningu, uvek prva, neverovatno kako je odrađivala sve što se od nje traži. Sećam se na Zlataru na pripremama, ona trčkara, ja joj priđem i kažem - trči dete, one imaju svoja mesta, ti nemaš, ti moraš da se boriš, ajde trči. I posle niko nije ni mogao da je stigne. Iz kafane je mogla da dođe na trening i odradi najbolje. Mogla je da pita, pošto je svet.
ANDREA PRAVI DOBAR SISTEM
Kako vidite današnju reprezentaciju Srbije?
– Drago mi je što su tu bivše igračice, Sandri treba dati prostora i verovati joj, rezultat će sigurno doći, ali ga ne možemo očekivati preko noći. Nema niko čarobni štapić. Mislim da je Andrea na ovoj funkciji počela da postavlja odličan sistem i gradi jednu zdravu priču. Tu su Sanja Damnjanović i Katarina Tomašević, a energija koju njih tri imaju je dobitna kombinacija. Uz to, nemaju skrivene misli, one su čiste i radiće srcem, a što je najvažnije međusobno se vole i poštuju. Sve to će doneti rezultat, jer ekipa to sigurno oseća i upija.
SUJETA NAJVEĆI PROBLEM
Šta je glavni problem današnjeg rukometa?
– Najveći problem našeg rukometa je ogromna sujeta. Nikada ne stanemo svi iza izabranog selektora ili predsednika, odmah tražimo mane i čekamo kiks, umesto da ga podržimo. Svima je potrebno vreme i ništa ne može preko noći. Što je rekao Vladimir Grbić – svi kažu, mogao sam ja da budem. Ako si mogao, pa što nisi.
SVAKO VREME IMA SVOJE IKONE
Ko je najbolja naša igračica svih vremena?
– Teško je to reći, gotovo nemoguće, jer to mora da se podeli po periodima. Ni rukomet nije isti, pa je nemoguće upoređivati. Mari Torti pripada jedan period, Ceci Kitić drugi, Andrei Lekić treći i sve su jedinstvene i sjajne na svoj način.
DANAŠNjI RUKOMET NEMA LEPOTU
Kakav je rukomet danas, koliko se razlikuje?
– Mnogo je velika razlika, danas je sve u trčanju i fizici, nema one lepote poteza kao nekad. Igra se veoma brzo i snažno, nekada je bio stvarno lep, igrao se na potez. Kad vidim ove izmene golmana, pa mislim da ja nikada ne bih mogla da istrčim napred-nazad. Ja volim rukomet, i onaj i ovaj, život ide dalje i mora da se prilagođavaju igrači. Nekada su bekovi bili snažni, danas ne, nemaju vremena ni da skoče, kako je to sve brzo.
GENERACIJA NA OKUPU JEDNOM MESEČNO
Da li je tačno da se i dalje generacija 1976. često okuplja?
– Kad je naš kapiten i prijatelj, Mira Radaković preminula 2000. godine, mi smo se dogovorile da se okupljamo jednom mesečno. Bolje da se sastajemo, družimo, pričamo i pomognemo jedna drugoj, nego da se viđamo tako tužnim povodom. Tako da nas je Mira ponovo zbližila i obavezala, uvek je bila pravi kapiten, pa eto čak i kad je preminula, uspela je da nas opomene šta treba da radimo. Do korone smo se jednom mesečno viđale i organizovale druženje u našem restoranu Radnički, ali sad ponovo to imamo. Jedna drugoj se nađemo u teškim trenucima, kad se jedna od nas povredila nedavno, sve smo se brzo skupile i pomogle, bile svakodnevno tu. To je ono što nema cenu i što nam je ostalo posle sporta - mi smo porodica i dalje.
NOVA DVORANA - POČETAK POVRATKA
Radnički je bio simbol sporta, ne samo u Beogradu, već u čitavoj Jugoslaviji?
– Imali smo fantastično sportsko društvo koje je nizalo uspehe i zahvaljujući toj istoriji uskoro će Radnički dobiti svoju dvoranu, najlepšu i najmoderniju na ovim prostorima. Nadam se da će to biti početak vraćanja našeg Radničkog u sam vrh, baš tamo gde zaslužuje. Prvo rukometa, a onda i drugih sekcija.
AKO PIONIRKE SHVATE VEŽBU, TEK ONDA RADI I PRVI TIM
Marija Drenovac se setila jedne zanimljivosti.
– Vinko kad smisli akciju koju želi da igramo, nešto novo da nam uvede, on ode prvo na trening pionirki i njima objasni vežbu. Ukoliko one shvate, onda dođe kod nas.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
