U RAŠLjE: Gospodo, šta vi radite?!

PIŠE: Svetlana Vujčić

Potresno je bilo pre neki dan na sastanku Upravnog odbora kad su selektor Dejan Perić i direktor Vladica Spasojević obaveštavali rukometnu vladu o događinjima na SP u Brazilu. Pre svega zbog toga što smo tada jasno videli kakvi su i ko su ti mladi ljudi, do 21 godine, a još više ko smo mi svi oko njih, i kakvi smo, kakav im primer dajemo.

Sedamnaesto mesto je stvarno najmanji, ali ne i beznačajan problem, i o njemu ćemo na kraju, jer šta god sad pisali, pred očima su nam naši mučeni momčići, kao od majke rođeni na javnom bazenu u stranoj zemlji, na Svetskom prvenstvu.

Tu se ne zna šta je tužnije, da li to što su mislili da ih niko neće videti, a više nisu imali vremena da se vrate po kupaće gaćice, to što nisu primetili prisustvo jedne žene, ili što prosto ne znaju da je takvo ponašanje sramno za svakog pravog muškarca. Meni je to poslednje bilo najpotresnije.

Današnja omladina nema sreću koju smo mi imali da društvo i država pripomognu, neretko i isprave gde roditelj podbaci, da ulažu u omladinu i na sve moguće načine gledaju da izgrade njihovu budućnost. Ovi sad mladi nemaju tu sreću, a mi ni volje, ni ljubavi, ni živaca da im pomognemo. Sve je pojeo mrak...

Vidi se da nismo posvećeni, da se ne bavimo mladima na pravi način, da se uopšte ne bavimo njima i da im nismo dobar primer, nemamo čime da ih naučimo. Društvo krivi roditelje, roditelji jedno drugo, društvo i državu, a država ništa ne kaže. Reč je emocija, a država je odavno pokazala da nema ljubavi prema svojim potomcima.

Deluje kao vrzino kolo ali nije tako, vrlo je jedenostavno - svi smo krivi i svi bismo mogli samo ako hoćemo da poboljšamo situaciju i pomognemo toj mučenoj deci. Danas su rukometaši na tapetu, ali juče su bili neki drugi sportisti, sutra treći, ne sumnjajte u to samo zato što štampa nije objavila. Najveći dokaz da naši mladi rukometaši nemaju jedini problem s ponašanjem, vaspitanjem i pravim usmerenjem, upravo je taj što sada svi upiru prste u njih. Misle da će tako skrenuti pažnju sa sebe.

Kako je ono Hemingvej rekao, “ne pitaj za kim zvona zvona, zvone za tobom…”

Mi, ljudi…

Pošto sa rešavanjem problema uvek treba početi od sebe, vratimo se mi rukometnom šarolikom društvu, ujednačenom samo u identičnoj sebičnosti, maniji gonjenja i spletkarenju, odsustvu požrtvovanja i samilosti, i naravno istinskoj posvećenosti mladima.

Šta oni u stvari rade u rukometu, i šta bi ovi koji hoće da ih smene radili, kad se koriste istim sredstvima da bi došli na vlast, prevarom, pretnjama i demagogijom. C,c,c,c, šta je to sa nama…

Ma, sjajni su naši naslednici, kakvi smo mi. Sve i da su se mnogo duže i u većem broju brčkali nagi na, olimpijskom, a ne samo hotelskom bazenu, sve i da su svi, umesto samo njih četvorica, petorica pušili u svlačionici, da je više njih uzelo prekomernu dozu te proklete dekstroze, umesto samo jednog…

Puno se priča o tome kako su se svi oni dobro provodili noću u Brazilu, i svako za sebe. Ali, to ni nije toliko bitno, uvek je toga bilo među sportistima i rukovodstvom, samo što su ti ispadi bili diskretniji, mnogo ređi i malobrojniji i nisu ih pravili juniori, već seniori.

Stoga uzroke i odgovore za njihovo nedolično ponašanje treba potražiti u njihovim porodicama i klubovima gde su ponikli, naravno i u reprezentaciji.

Pređimo stoga na drugu temu, a ovu završimo u nadi da će se neko setiti da organizuje okrugli sto sa temom kako da pomognemo našoj deci, ili već.

Vratimo se iznetim događanjima u Brazilu i rukometnom rukovodstvu.

Od selektora smo čuli da ni o čemu nije obavešten i da ne želi da veruje da mu je NEKO nešto prećutao, a taj NEKO je verovatno direktor Spasojević koji je u svom izdvojenom izveštaju govorio da nije mogao da prati igrače celu noć, “jer je rano legao da bi ujutru mogao da obavlja svoja zaduženja”. Kao da nisu bili na istom mestu, i zajedno.

I način na koji su iznosili izveštaje, posebno ono što se pomaljalo između redova u Perićevom kazivanju, više nego jasno ukazuje da oni nisu u najboljim odnosima. Od ranije znamo da harmonične odnose nemaju ni Perić i generalni sekretar RSS Božidar Đurković, pa Đurković i predsednik Marjanović, koji ustvari više i nije predsednik (?!) kobajagi, pa on sa ko zna već kim…

Uz sve to ni selektori ne govore sa svim igračima, posebno ne ženski zbog kog četiri reprezentativke više ne žele da igraju za nacionalnu selekciju jer je on trener, a Disciplinska komisija, kao ni Stručni savet (i nema ga), pa ni Upravni odbor RSS nisu razrešili tu situaciju, a Evropsko prvenstvo počinje u decembru...

Mnogo je neraščišćenih i nagomilanih problema, previše netrpeljivosti među rukometnim ljudima, da se pitam kako taj lepi sport još uvek postoji. A tako je to dobra igra… Nego, radi samo na ljubav, a ona više ne stanuje ovde.

Gospodo, a šta vi onda radite?