Prerana smrt legendarnog trenera Duška Vujoševića šokirala je juče košarkašku i sportsku javnost. Mlada Šapčanka Isidora Cvejić (15), koja se volonterski bavi novinarstvom, poslala je pismo omiljenom sportskom listu, koje Vam prenosimo uz (male) redakcijske ispravke:
- Dugo sam se dvoumila da li da napišem ove redove. Moja ljubav prema Crvenoj zvezdi nije samo navijačka preferencija, to je identitet koji nosim s ponosom. Ipak, sport nas uči nečemu što često zaboravljamo u ostrašćenosti: veličina ne bira boje, ona se prosto nameće. Potisnuti subjektivnost i priznati Dušku Vujoševiću ono što mu pripada nije čin slabosti, već čin najdubljeg poštovanja prema igri koju volimo.
Trenerski genije: Više od taktike
Duško Vujošević nije bio samo trener, on je bio arhitekta košarkaške sudbine. Njegov rad u Partizanu nije se merio samo trofejima, kojih je bilo napretek, već procesom stvaranja. On je od „sirovog materijala“ pravio dijamante, bruseći talente do nivoa svetske klase.
Sistem iznad pojedinca:
Njegova sposobnost da sa skromnim budžetima parira evropskim gigantima bila je čista košarkaška alhemija.
Autoritet znanja:
Nije vladao samo čvrstom rukom, već znanjem koje je bilo neosporno. Njegove utakmice su bile lekcije iz strategije, gde je svaki faul i svaki tajm-aut imao duboki smisao.
Ljudska veličina: Učitelj, a ne samo trener
Ono što Vujoševića izdvaja jeste odnos prema igračima koji je prevazilazio okvire terena. Za mnoge od njih, on je bio druga očinska figura.
Kulturni kod:
Insistiranje na čitanju knjiga i opštem obrazovanju igrača pokazalo je da ga nije zanimao samo rezultat na semaforu, već čovek koji stoji iza dresa.
Beskompromisna borba:
Duškova nepokolebljivost, čak i kada je išla na njegovu štetu, odraz je karaktera koji ne savija kičmu. Ta harizma, iako često kontroverzna za nas sa druge strane tribine, izvor je autentičnosti koja se danas retko sreće.
„Dule je razumeo da je košarka igra pameti koliko i tela, a karakter ono što prelama velike utakmice.“
Zaključak: Poštovanje koje spaja
Kao neko kome je srce crveno-belo, moram priznati: košarka na ovim prostorima ne bi bila ista bez Duleta. On je podizao lestvicu, terao nas da budemo bolji i činio derbije onim što oni jesu – praznikom košarke.
Možemo se ne slagati oko boja, možemo se prepirati oko titula, ali ljudska i trenerska gromada poput Duška Vujoševića zaslužuje da se o njoj piše s poštovanjem, bez obzira na to koji šal nosimo oko vrata. Jer, na kraju dana, pre nego što smo Delije ili Grobari, mi smo ljubitelji košarke. A on je košarka u svom najčistijem, najupornijem i najhrabrijem obliku. Možda mojih petnaest godina i volonterski počeci u sportskom novinarstvu nekome deluju nedovoljno za ovakve teme, ali osećala sam iskrenu potrebu da ovo napišem. Duško Vujošević je čitav svoj vek posvetio upravo nama — mladima i hrabrima, učeći nas da godine nisu prepreka za velika dela i da se glas istine mora čuti. Kao neko ko voli Zvezdu, a poštuje košarku, smatram da poštovanje prema ovakvoj veličini ne treba da čeka punoletstvo. To je lekcija koju sam naučila upravo od njega.
Isidora Cvejić, volonter sportskog novinarstva iz Šapca
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
