Cvijić poslednji put oblači dres Srbije: Izabrala bih isti put

U vremenu koje prolazi brže nego što bismo želeli, retki su trenuci kad sport pređe granice rezultata, tabela i statistike i postane roman o trajanju, posvećenosti i ljubavi. Upravo takva priča ispisana je u karijeri Dragane Cvijić – simbola snage, istrajnosti i nepokolebljivog duha srpskog rukometa. Njeno ime godinama odzvanja dvoranama širom Evrope kao sinonim za vrhunsku igru, beskompromisnu borbu i retku sposobnost da u najtežim trenucima bude oslonac čitavog tima.

Kao dugogodišnja reprezentativka Srbije, popularna Cvija mnogo je više od igračice – ona je lider, tihi heroj, ali i glas razuma, pokretač čitavog tima kad je najpotrebnije. Njena igra je kombinacija snage i inteligencije, osećaja za prostor i savršenog tajminga, što je svrstava među najbolje pivote sveta. Borba na crti, dueli s najjačim odbranama, nepregledni nizovi blokova i otvaranja prostora za saigračice – sve je to njen zaštitni znak, prepoznatljiv stil koji je inspirisao generacije mladih rukometašica.

Dragana Cvijić nije samo jedna od najboljih igračica koje Srbija ima – ona je deo identiteta našeg rukometa. Njena karijera je svedočanstvo o tome šta znači nositi dres s državnim grbom, igrati srcem i ostaviti poslednji atom snage na terenu. I upravo zato, njen oproštaj od reprezentacije nije samo kraj jednog sportskog puta, već emotivan trenutak za sve koji prate i vole rukomet.

Tačno na Vaskrs, 12. aprila u Novom Sadu, protiv selekcije Ukrajine, Dragana će poslednji put obući dres Srbije. Biće to više od utakmice, više od igre…

- Ma, nećemo praviti neku famu od toga, utakmica kao svaka druga, prva, poslednja, nema tu neke razlike – u svom stilu kazuje Dragana Cvijić.

Nije ista, ima velike razlike?

- Možda, ali ja je ne vidim. Videćemo, ne isključujem mogućnost da će mi se svest promeniti onog trenutka kad istrčim na teren ili kad se utakmica završi. Trenutno razmišljam samo da pobedimo Ukrajinu i overimo plasman na Evropsko prvenstvo.

Odlazite u penziju mirnog srca, uvek ste davali sve za dres državnog tima?

- Nekada je bilo dobro, nekad loše, bilo je utakmica kad nisam bila zadovoljna sobom, ali jedno je sigurno, u svakom meču davala sam maksimum i borila se do poslednjeg atoma snage. Kad god sam igrala za reprezentaciju imala sam posebnu emociju, želju, o motivu je suvišno i govoriti.

Sećaju se svi da ni teške povrede nisu mogle da vas spreče?

- Istina, krila sam da sam povređena samo da bih igrala, nebrojano puta mislila da ću od bolova da se onesvestim, ali nije bilo te sile da me spreči da dođem. Jednostavno, poziv u reprezentaciju uvek se razlikovao od svih drugih i budio je posebne emocije.

Najlepši period koji nosite u penziju?

- Definitivno Svetsko prvenstvo 2013. kad smo osvojili srebrnu medalju. Nešto nestvarno, čarobno i te dane ću pamtiti dok sam živa. Bilo bi lepo da svaki sportista može da osvoji medalju kod kuće, pred svojim ljudima, punom halom… Čini mi se da je tad čitava zemlja disala kao jedno, kad se setim onako pune Arene na finalu kad smo oborile rekord, ma prelepa sećanja.

Dragan Cvijić je dodala:

- Pored medalje, zauvek ću pamtiti druženja u reprezentaciji, jer je to nešto što ću nositi čitav život. Stekla sam veliki broj pravih prijatelja, kad se osvrnem stvarno sam imala nezaboravne dane u državnom timu. Uvek sam jedva čekala okupljanje, taj poziv, samo da dođem da budem s devojkama i da možemo da provedemo vreme zajedno.

Da se vratimo na to srećno vreme i Svetsko prvenstvo?

- Bilo je mnogo ludo. Igrale smo kao u transu, utakmicu protiv Norveške pogledam ponekad. I dalje sam u šoku kako smo pobedile, pa to je najbolja njihova ekipa ikada. Gubile smo pet razlike, pa smo se vratile, opet gubile… Promašile smo veliki broj penala, na kraju sam i ja šutnula. Priznajem, veći strah u životu nisam osetila, sama sebi sam rekla „kako se postaje šampion, kad je najteže izađeš na teren i pobediš”. Ni danas mi nije jasno kako sam dala taj gol, otišla desno i poslala loptu desno, svaki golman bi to odbranio, a ne jedna Katrin Lunde.

Dragana je u dahu nastavila:

- Posle sam nastavila da šutiram penale, čak sam pri nerešenom rezultatu lobovala golmana! Sećam se: dolazim na klupu, Andrea mi govori „Jesi normalna, hoćeš sve da nas ubiješ, hoćeš sad da te ubijem”… Ja sam se smejala i rekla „pa, izašla je”, a kasnije kad sam gledala snimak i sama sam se pitala šta sam uradila i da li sam „čitava”.

Niste verovali u tu pobedu?

- Ja... nisam. Norveška je bila toliko jaka da to nije normalno. Vladar evropske, svetske i olimpijske titule, a nas na rukometnoj mapi nije bilo.

U finalu ste izgubile od Brazila?

- Imale smo veliki peh jer nam se u polufinalu povredila Andrea i nije mogla da nas predvodi kako smo navikli, a bez nje je bilo teško. To nas je mnogo poremetilo, povredilo kao tim, gledali smo je u svlačionici kako dobija injekciju i vrišti od bolova, plače ona, plačemo i mi. Zato mi je žao što nismo pobedili u tom finalu, a trebalo je, zaslužile smo i to će mi uvek ostati bolna tačka.

Bilo je dosta anegdota iz tog perioda?

- Kad bih o tome pričala i rekla šta se sve dešavalo, verovatno bi me sadašnje saigračice, a tek bivše, zadavile – kroz smeh priča Dragana.

Poznati ste po tome da nikada niste imali dlaku na jeziku?

- Nemam ni sad, što na um to na drum. Mislim da to nije pogrešno, naprotiv, iskrenost je vrlina koja se kod mnogih izgubila. Verujem da bi bilo mnogo lakše kad bi svi bili iskreni, ali to je danas precenjena kategorija. Ponekad nije lako čuti istinu, šta da se radi.

Vaša iskrenost nekad vas je skupo koštala?

- Kad je reprezentacija u pitanju, mogu reći da jeste, ali ne kajem se, uvek sam govorila šta mislim i zalagala se za pravdu. E, sad, što se to drugima nije svidelo, šta da radimo. Ne možemo uvek da govorimo ono što drugi žele da čuju.

Šta biste iz ovog ugla uradili drugačije u karijeri?

- Ništa ne bih promenila, ovo je bio moj put i sad je vreme da krenem nekim drugim – rekla je Dragana Cvijić.

ФОТО: Архива Журнала

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU