Nikad nema odustajanja

Koliko ste samo puta čuli rečenicu da je Srbija zemlja sporta. Ako u njoj ima makar i malo istine, sasvim je uobičajena pojava da se u brojnim porodicama širom naše države „potkrade” i poneki (ne)brušeni talenat, koji predanim radom u budućnosti napravi pristojnu, uspešnu ili fantastičnu karijeru. Ukoliko je, recimo, ta familija, kao što je s Reljićima slučaj, posebno okrenuta ka sportskoj branši, prirodno je da u duhu praznika i budu jedni od glavnih junaka na stranicama Sportskog žurnala.

Jer... Mama Sanja (devojačko Vesel) nekad je bila maestralna košarkašica, tata Dejan je „plivao” u odbojkaškim vodama, dok je naslednica Maša krenula očevim stopama.

S obzirom na to da su „stariji i iskusniji” članovi odavno prešli u „penzionerski” status, najviše se priča o sjajnoj korektorki Partizana. Ovog puta porodično smo ih spojili, „naterali” da se još jednom prisete pređašnjih i dosadašnjih (vrednih) dostignuća, otkriju na koji način savetuju mezimicu, ujedno i kako će da proslave najveći hrišćanski praznik.

Polazeći od 18-godišnje Maše Reljić, perspektivne sportistkinje pred kojom je verovatno i svetla budućnost, nametnula se i bolna tema – povreda, zbog koje je duže vreme van terena. A, to se i dogodilo sad već dalekog 19. januara pred utakmicu protiv pazovačkog Jedinstva, u 12. rundi elitnog ranga takmičenja. Pitanje je i u kojem bi smeru išla sezona Partizana, nedavno eliminisanog u četvrtfinalu plej-ofa od apsolutnog favorita TENT-a, da je šef stručnog štaba Nenad Živanović mogao da računa na uzdanicu, koja je dotadašnjim partijama skrenula pažnju na sebe.

- Trenutno se dobro osećam, oporavak ide baš onako kako bi trebalo. Nadam se da ću uskoro uz dozvolu lekara da se vratim na teren – započela je priču Maša, uz podsećanje da je operaciju obavila pre nešto manje od tri meseca.

Suočila se s najgorom solucijom po odbojkašicu, u nastavku Superlige nije mogla da pomogne saigračicama, bila je primorana da sedi i navija, pružajući podršku iz neke sasvim druge uloge.

- Nije svejedno kad se nešto tako dogodi. Međutim, trudila sam se, a i dalje to činim, da budem tu, prisutna na svakoj utakmici i budem podrška sa strane.

Uprkos svim izazovima, Parni valjak je čekirao vizu za doigravanje. Iako je to bio uspeh, pogotovu imajući u vidu mladost beogradskog sastava, do senzacije protiv Obrenovčanki koje su četvrtfinalnu seriju dočekale s neverovatnim skorom 21:1, nisu mogle.

- Partizan je imao mladu, ako ne i najmlađu ekipu u Superligi. Pitanje je i šta bi bilo da se čak pet igračica nije povredilo. Na veliku žalost, to nećemo nikad da saznamo, ali i bez toga smo imale odličnu sezonu, pogotovu ako se osvrnemo na sve okolnosti. Utakmice protiv TENT-a pokazale su se kao teška, ne i nemoguća misija. Međutim, Obrenovčanke su bile prve na tabeli, ujedno i imale svega jedan poraz u 22 kola.

Kad napravi analizu urađenog, Maša će pojedine megdane dugo da pamti:

- Tokom sezone bilo je mnogo dobrih utakmica. Naravno, pojedine su naročito drage - pobede protiv Jedinstva iz Stare Pazove i Crvene zvezde posle maratona i pet setova.

Pored svih lepih trenutaka i problema, talentovanoj odbojkašici privilegija je mogućnost da pomoć i savet potraži od roditelja, takođe nekadašnjih sportista.

- Roditelji mi uvek pričaju da je rad lek za sve i da uvek sve dođe na svoje, pre ili kasnije.

Osim maminih i tatinih sugestija, korektorka crno-belih vodi se i sopstvenim motom.

- Nikad nema odustajanja, na kraju se uvek upornost i rad isplate.

Ostala je i pomalo tajnovita na pomen toga šta je povukla od Sanje, šta od Dejana.

- Ne znam da dam baš najprecizniji odgovor. Možda to najbolje znaju ljudi iz naše okoline, verovatno sam nasledila neki miks od oboje.

Poslala je i poruku najmilijima uoči proslave Vaskrsa:

- Kao i uvek, praznik ćemo da proslavimo u krugu porodice. Poručujem roditeljima da se ne brinu toliko i da će sve da bude u redu i kako treba.

Na kraju razgovora dotakla se i budućih planova s jasnom željom da ponovo bude tamo gde se oseća najprijatnije – na terenu, u dresu Partizana.

- Plan je da se najpre oporavim i nastavim da igram, za dalje - videćemo. Prvo i osnovno je da zdravstveno budem u redu, dok su ciljevi isključivo najviši i u vezi s postizanjem maksimuma u datom trenutku.