Vojvodina zajednička ljubav

Na istom mestu gde je, pre više od tri decenije, počela jedna velika sportska priča, sada se piše neka nova. Novi Sad kao grad sporta već je video kako iz Vojvodine izrastaju asovi. Na stadionu Karađorđe odrasle su generacije, a imena koja su tu ponikla i danas se izgovaraju sa poštovanjem.

Retko se, ipak, desi da se u istom klubu ukrste dve generacije iste porodice, svaka u svom sportu, ali sa istim temeljem. Priča porodice Boškan iz Novog Sada dobija posebnu težinu.

U dresu Odbojkaškog kluba Vojvodina prve ozbiljne korake napravio je Slobodan Boškan. Godinama kasnije, istu adresu kao početnu tačku svoje priče ima i njegov sin Vuk.

Fudbal je izabrao svoj pravac, ali sudbina je želela da sve ostane u crveno-belom krugu. Dok je otac gradio ime pod mrežom, sin korača istim putem, ali u kopačkama. Između dva sporta, oca i sina i karijere stoji ista stvar - ljubav prema timskoj igri koja se ne nasleđuje samo genetikom, već i načinom života.

- Prelomni trenutak karijere bio je kad sam sa 17 godina ušao u prvi tim Vojvodine. Brzo sam dobio priliku i da igram u prvoj postavi, što je bio veliki iskorak i formiralo me je za seniorski sport - priseća se Slobodan Boškan.

Dok otac govori o svojim počecima, Vuk Boškan priču gradi tiše, bez velikih reči i potrebe za poređenjem:

- Imao sam normalno odrastanje. Ljudi su znali ko mi je tata, ali fudbal je potpuno drugačija priča. Nisam imao posebne privilegije i od početka sam morao da se dokazujem.

Razlika u generacijama ne ogleda se samo u vremenu, već i u načinu građenja karijere. I dok je Slobodan Boškan već sa 18 godina bio deo prve postave, Vuk Boškan je u februaru napunio 20 godina i svoj put, koji donosi drugačiju vrstu pritiska, gradi korak po korak, kroz sistem koji zahteva strpljenje, a to je reč koja se najčešće čuje u njihovim razgovorima.

Mladi igrači moraju da nauče kako da se nose sa očekivanjima, ali i sopstvenim ambicijama. Između mladalačkog potencijala i seniorskog fudbala postoji prostor koji nije vidljiv na prvi pogled. Talenat se više ne podrazumeva, već se svakodnevno dokazuje.

- Najviše smo pričali kako da podnosi poraze i ostane smiren kad stvari ne idu kako treba. To su momenti koji oblikuju mladog igrača - objašnjava Slobodan Boškan.

Nadovezao se i talentovani golgeter:

- Uvek mi je pomagao u situacijama kad je bilo teško. Nemam jedan savet koji mogu da izdvojim, više su to razgovori u prvom trenutku i pomažu da prebrodiš.

Razgovori daleko od terena i publike, grade odnos koji prevazilazi klasičnu ulogu oca i trenera, a linija između saveta i slobode je tanka.

U ovoj sportskoj porodici nije bilo insistiranja da se ide istim putem. Iako je odbojka bila logičan izbor, odluku je doneo mali Vuk, mnogo pre prve prvoligaške utakmice.

- Pronašao sam se u fudbalu i nisam imao dilemu od prvog udarca lopte i postignutog gola.

- Već sa pet ili šest godina krenuo je na fudbal. Vodio sam ga kad je porastao na odbojkaške treninge, njemu je to bilo malo interesantno, ali ne previše. Osetio je odbojku, ali nisam želeo da nametnem, kako je ušao u svet fudbala, nastavio je tim putem - kaže Slobodan Boškan.

Pored različitih sportova, jedna stvar je ostala ista - Vojvodina. Klub u kojem je otac počeo karijeru

- Vojvodina je moj klub. Zavoleo sam je kao dete, odlazio na utakmice i to je prirodno došlo. Nije to zbog tate, već zbog mene i osećaja pripadnosti - objašnjava Vuk.

- Drago mi je što je u Vojvodini, jer smatram da je to sjajna sredina za razvoj mladog igrača - dodao je Slobodan.

Taj osećaj pripadnosti i kontinuiteta nije slučajan. U porodici Boškan sport nikada nije bio samo rezultat ili profesija, već svakodnevica koja se živi i van terena. Od prvih treninga, preko utakmica, pa sve do razgovora posle njih, gradila se slika o tome šta znači biti deo tima.

I upravo tu, u tim nevidljivim stvarima, Vuk je možda i najviše dobio od oca.

- Više su to saveti koji se tiču ponašanja, odnosa prema obavezama, kako da ostanem miran u nekim situacijama.

Sa druge strane, Slobodan dobro zna koliko je važno da se granica ne pređe.

- Trudim se da ne budem previše nametljiv, ima svoj put i svoje iskustvo. Tu sam ako treba savet, ali ne da vodim njegovu karijeru umesto njega.

Takav odnos ostavlja prostor da se razvija samostalnost, ali i sigurnost da podrška uvek postoji. U modernom sportu, gde se očekivanja postavljaju rano, to nije mala stvar.

Put mladog igrača retko je pravolinijski. Između juniorskih dana i seniorskog fudbala stoji period u kom se talenat sudara sa realnošću, bržim ritmom igre, iskusnijim protivnicima i odgovornošću koja ne trpi greške. Proces je prošao postepeno, kroz utakmice u kojima nije uvek sve išlo po planu.  Samopouzdanje koje se tada stiče, stabilnije je od onog koje se gradi isključivo kroz dobre rezultate. Upravo je na toj granici Vuk počeo da gradi svoj identitet, ali ne u Vojvodini, već na pozajmici u Kabelu.

- Dolazak u Kabel bio je odličan potez. Prvih šest meseci bilo mi je važno da se naviknem.

Seniorski fudbal je drugačiji. Sigurnost nije došla preko noći. Iza nje stoje utakmice u kojima nije sve išlo po planu, periodi bez gola, ali i momenti koji su pokazali da može da napravi razliku.

- Imam neko olakšanje jer znam da sam pomogao ekipi do ovog momenta. U svaku utakmicu ulazim sa istim ciljem, da budem konkretan.

Nije tu samo reč o brojkama. Način na koji je dolazio do šansi, kretanje bez lopte i osećaj za prostor pokazuju zrelost koja se retko viđa kod igrača njegovih godina. Ti detalji odvajaju igrače koji obećavaju od onih koji prave razliku u napadu.

Pobedu protiv Zmajeva, u septembru prošle godine režirao je Vuk Boškan. Dva gola iz prvog poluvremena, ispostavila su se kao dovoljna za tri boda, a postigao ih je u pravom momentu.

- Bio sam u seriji bez gola i značilo mi je da to prekinem, ali još više mi je značilo kao potvrda da mogu da igram na ovom nivou.

I dok Vuk kroz te situacije gradi samopouzdanje, Slobodan u njima vidi nešto što je i sam prolazio. Ambicija postoji, ali bez pritiska.

-  Za pet godina voleo bih da igram u nekoj od najjačih evropskih liga. Znam da do toga vodi mnogo rada i da moram korak po korak – kaže Vuk.

Iako je fokus na budućnosti, sadašnjost je ono što se najviše vrednuje. Svakodnevni trening, utakmice, mali pomaci, sve što na kraju gradi karijeru. Pored terena, tu je i ona druga strana priče - porodična. Podrška koja ne dolazi samo od oca, već iz celog okruženja.

- Majka Maja i ja smo još od malih nogu razgovarali sa njim, ne samo o fudbalu, već i o bavljenju sportom, igranju u kolektivu.

Ta atmosfera daje dodatnu stabilnost, ali i podseća da sport nije izolovan svet. Tereni, iako različiti, iskustva se u mnogim segmentima poklapaju - pritisak, očekivanja, rad. Odrastanje u sportskoj porodici nosi i određenu odgovornost.

Vuk, svestan toga, pokušava da put gradi bez preskakanja koraka. Biti među najboljim strelcima Prve lige, pravi iskorak i na psihološkom planu, a ne samo na terenu.

- Ne žurim. Važno mi je da napredujem i da svaka sezona bude bolja od prethodne, tako što ću na svakoj utakmici postići barem jedan gol, a to je dobar temelj za što dužu i lepšu karijeru.

Upravo u tome je, možda, i najveća vrednost ove priče. U vremenu u kom se karijere grade na brzinu, priča porodice Boškan podseća da prave vrednosti ne dolaze preko noći. Između prvog treninga i velikih utakmica stoje godine rada, odricanja, tišine u kojoj se donose najvažnije odluke, a koje publika ne vidi.

Priča nije samo o ocu i siti,  niti o tome što su obojica krenula iz Vojvodine, već u načinu na koji grade svoje puteve. Slobodan i Vuk Boškan pokazuju koliko je kontinuitet i nasleđe koje se ne nameće, već stiče važan faktor na putu do uspeha, koji tek počinje da dobija svoje pravo lice. Poverenje, strpljenje i vreme potrebni su da bi se došlo do cilja.

Jedan je već ostavio trag, a drugi tek počinje da ga ispisuje, a između njih ne stoji poređenje, nego podrška koja ne traži rezultat, već razvoj.