OD DEČAKA PRAVIO ŠAMPIONE: Duško Vujošević, trener koji je obeležio najtrofejniju Partizanovu epohu

Rastanak Duška Vujoševića i Partizana mogao se već neko vreme naslutiti. Niko, međutim, nije očekivao da će se dogoditi samo 15 dana posle povlačenja Predraga Danilovića sa položaja predsednika. Vrlo brzo pokazalo se tačnim da je tog trenutka trenerska legenda ostala usamljena, bez krucijalne podrške.

Nema suptilnog uboda u srce, tako nije bilo ni mogućnosti bezbolnog rastanka sa trenerom koji je Partizan stavljao ispred porodice i sebe, žrtvujući mnoga prijateljstva i godine života. Doneo je klubu trofeje, igrače, pobede koje će se pamtiti. Za Grobare je bio više od uzora, svojevrsna klupska ikona kojoj se nebrojeno puta pevalo i na bis. Vodio je bitke na terenu i van njega. I u tim borbama potrošio zdravlje. Bezmalo i život.

Brojne su rečenice sa njegovih konferencija koje su Partizanove pristalice citirale. Poput citata o „Kadinjači”, stava da nije sve „crno i belo, već da postoje mnoge nijanse koje ne može svako da vidi”, te čuvenog „čarobnjaštvo je težak zanat, ali da Partizan čini čuda”.

U prvim sezonama deo publike ga je osuđivao što je na uštrb rezultata davao šansu golobradima. Istrajao je i od dečaka je pravio šampione, uzgred pobeđujući velikane. U Pioniru i Areni, padali su Panatinaikos, Makabi, Barselona, CSKA...

Zato mu posle niko nije zamerao ni kad se gubilo sa tridesetak razlike, jer znali su da je „put do ruža posut trnjem”. Mnogi, ne samo igrači kojima je davao „lektiru”, čitali su i knjige po njegovoj preporuci. Neki su sledeći njegovu ljubav prema slikarstvu pogledali izložbe dela Šumanovića ili Cuce Sokić. Bespogovorno se verovalo njegovom sudu, jer i kad je grešio, grešio je verujući da radi nešto ispravno za Partizan. Tako su nastali i čuveni „časovi ljubavi”, nerazdvojna veza između tribina i parketa.

Verovali su mu i igrači. Bili spremni i na nadljudske napore, ćutali i radili. Oni koji bi pokušali da naruše Partizanov sistem, nailazili su na neprobojan zid, Dule je imao Sašinu podršku. Zasluženu filozofijom, ali i rezultatima.

Tukao se Dule i sa protivnicima na klupama, grmeo na sudije, kritikovao vodeće ljude lige, prozivao rukovodioce ljutih rivala... Dešavalo mu se, vrlo retko, da promaši. Trošio se na tom začaranom putu i ma koliko imao podignut i snažan gard, ostao je ogoljen. Usamljen i u samom klubu, bez šanse na uspeh.

Neizbežne će biti rasprave o odluci Upravnog odbora, koji personifikuju Nikola Peković i Miroslav Berić. Potezu za koji šahisti zovu iznuđenim. Rezon onih koji osuđuju promenu na klupi pored sportskih argumenata, između ostalog je doprinos Vujoševića u usponu karijere Minesotinog asa. Drugi su mišljenja da je interes Partizana iznad svih, te da je Peković postupio ispravno ostavljajući emocije po strani.

Svaki rastanak ostavlja ožiljak na srcu. Kad prođe neko vreme, zaboraviće se 8. septembar 2015. Pričaće se o titulama, velikim pobedama, dominaciji Partizana pod Vujoševićevom komandnom palicom.

Vujošević odlazi uzdignuta čela, „imao se rašta i trošiti”.