Senko iz Žurnala… ali kojeg?

Svako jutro u mojoj kancelariji u Odeljenju za informisanje u Gradskoj upravi Novog Pazara počinje isto: tiho, gotovo nečujno. Kahva lagano puši, dan se tek budi, a na stolu moj stari saputnik Sportski žurnal.

Godinama tako. Navika koja nije samo rutina, već mali komadić života koji čuva mir u meni.

A onda  jedno jutro život  odluči da me iznenadi.

Telefon zazvoni, nepoznat broj.

„Gde si, legendo, je li to Senko iz Žurnala?“

Osmeh mi pređe preko lica. „Jeste“, odgovorih.

Ali već u sledećem trenutku  kao da sam ušao u neku drugu priču:

„Pripremi mi pet porcija ćevapa i pet jogurta, dolazim za 15 minuta!“

Zastadoh. Pogledah u kahvu, pa u novine, kao da će mi one dati odgovor.

„Prijatelju, bojim se da si pogrešio broj…“

Ali ne  on uporan, siguran, gotovo ubeđen:

„Ma kako pogrešio? Je li to Senko iz Žurnala ili nije?!“

„Jeste… ali…“

I onda smeh. Onaj iskreni, široki, iz stomaka. Smeh koji razbija svaku zabunu i spaja nepoznate ljude kao stare znance.

I tu se sve razjasni.

U njegovom telefonu  dva Senka iz Žurnala.

Jedan ja, sa kamerom i beležnicom.

Drugi za roštiljem, sa ćevapima i dimom koji miriše na detinjstvo.

Nije mi dugo trebalo da krenem tragom te priče.

Vrata ćevabdžinice „Žurnal“ otvorila su se kao da ulazim u nečiji dom, a ne u lokal. Miris mesa na žaru, tiha graja, poznati glasovi… i negde između svega toga  život, onakav kakav jeste.

Ispričah vlasniku anegdotu. Nije me ni pustio da završim  smeh je već bio tu. Onaj isti kao sa telefona.

Senko je moj imenjak. Ali njegov „Žurnal“ nije papir, njegov Žurnal se živi.

Devedesetih ga je život odveo daleko, u nemački grad Manhajm. Tamo, među našim ljudima, postojao je kafe koji se zvao „Žurnal“. Nije to bio samo lokal, bio je utočište, komad zavičaja, mesto gde se pričalo o kući, fudbalu, životu.

Kad se 2005. godine vratio u Novi Pazar, nije doneo samo iskustvo, doneo je i uspomenu i ime.

„Žurnal“.

Jer, neke stvari ne zaboravljaš. Nosiš ih sa sobom, gde god da ideš.

Danas, u tom njegovom „Žurnalu“, dok ćevapi cvrče, a kiselo mleko hladi dušu, na stolovima leži Sportski žurnal. Ljudi listaju stranice, raspravljaju o fudbalu, raduju se, nerviraju, kao da je utakmica tu, za istim stolom.

I shvatiš  nije to samo ćevabdžinica.

To je mesto gde se susreću priče.

Gde se smeh deli bez razloga.

Gde jedan pogrešan telefonski poziv postane uspomena koju ćeš dugo prepričavati.

Ovo nije reklama.

Ovo je život.

A život, kada ga iskreno slušaš, uvek napiše najbolju priču kako samo Sportski žurnal zna.