Od Džajića preko Savića do Jankovića i Baste

Kad se pomene grad Ub, u moru asocijacija za ovu pitomu varošicu u srcu Tamnave, jedna je ipak dominantna - fudbal. Kad se govori o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, onda je to u slučaju Ubljana i Jedinstva jedno ime - Dragan Džajić. Iz ovog mesta u Crvenu zvezdu je stigao igrač koji će kasnije postati ne samo njen najbolji igrač i peta zvezda, već i najbolji fudbaler koji je naš fudbal imao. A, Džaja naconale, nosio je rodno mesto gde god da je boravio, preko Zvezde, Korzike, pa i danas kad je na čelu Fudbalskog savea Srbije.

Naravno, vrlo je značajno mesto kad se govori o liniji Ub - Crvena zvezda, pripada i legendarnom golgeteru Dušanu Saviću. Da je ljubimac navijača crveno-belih neko čiji lik i delo Ubljani poštuju, pokazala je utakmica kad se pojavio u svojstvu gosta na proslavili ulaska u viši rang, kad se sa tribina čulo gromoglasno: „Dule Savić, Dule Savić...”

Tokom 106 godina bitisanja Jedinstvo je podarilo više sjajnih igrača od kojih je i sada aktivan i podjednako uspešan iako zagazio u četvrtu deceniju života Nemanja Matić, a onda i Radosav Petrović, koga je put vodio preko obrenovačkog Radničkog, do Partizana, reprezentacije i više evropskih klubova. Vrlo zapažena je bila i karijera Uroša Matića, sadašnjeg trener Tamnavaca.

Vredni hroničari zbivanja u klubu iz Uba, ali i u domaćem fudbalu uopšte, sa posebnom pažnjom, uvek biranim rečima će govoriti o niti koja povezuje, Jedinstvo  i Crvenu zvedu, aktere polufinalne utakmice Kupa Srbije.

Svako, to je period kad su Ubljani bili filijala kluba iz Ljutice Bogadana 1a, ali, koja se po svojoj viziji daleko razlikuje od današnjih saradnja između klubova. Tad je u Zvezdi odlučeno da grupa talentovanih momaka, igranjem u Jedinstvu, dobije priliku da stekne neophodno iskustvo i da im parije u tadašnjem drugoligašu, budu povratna karta za Zvezdu.

I zaista, iz pleade tih igrača, mnogi su kasnije ne samo postali standardni u najtrofejnijem srpskom klubu, već su vrlo blizu blistave karijere ostvarili u inostranim klubovima i reprezentaciji.

Ubljani se sećaju, a fotografije na zidovima prostorija kluba iz Omladinskih brigada bb svedoče o tim vremenima, kad su na daleko skromnijem terenu kakav je današnji pod Šepkovcem, publiku na noge dizali Boško Janković, Nenad Kovačević, Dušan Basta, Nenad i Boban Stojanović, Slavoljub Đorđević...

- Bilo je to vreme kad je fudbal u našoj varošici bio tema na svakom koraku. Ljudi su dolazili u velikom broju na naše utakmice, želeći da vidi neke klince koji su u to vreme već naslućivali i nagoveštavali ozbiljne karije, što se samo nekoliko godina kasnije i obistinilo. Za Jedinstvo je bilo bitno i to što su i rezultati bili dobri, a na neki način, to igranje talenata iz Crvene zvezde, bila je neka vrsta motiva za ovdašnje dečake da se ozbiljnije bave fudbalom. Kako god, mnogi se i danas sa ponosom sečaju tog vremena - pričao je jednom prilikom Branko Matić, dugogodišnji generalni sekretar Jedinstva, ali i jedan od vernih hroničara fudbalih i sportskih zbivanja u ovoj varošici.

Boravak u klubu iz rodnog mesta Dragana Džajića, bio je odskočna daska i za Đorđa Tutorića, Dragana Mrđu, golmana Nenada Milašinovića, ili Aleksandra Lukovića, Pavla Delibašića, Marka Perovića, Nikolu Beljića...

Ogroman značaj na polju popularnosti za fudbal u Ubu imala je odluka o saradnji dva kluba, pa su tribine pod Šepkovcem bile krcate, a u celoj priči, nisu izostali ni dobri rezultati, jer je Jedinstvo igralo i te kako značajnu ulogu u drugoligaškoj konkurenciji, kako se nazivao drugi po jačini rang u domaćim okvirima.

Imalo je Jedinstvo fudbalere koji su nosili i dres Partizana, a često su, pa i danas sa crno-bele strane Topčiderskog brda igrači stizali na kaljenje među Ubljane, ali pitoma tamnavska varošica važila je sredinu velikih zvezdaša, a boja dresova samo je potkrepila te tvrdnje.