„Teren je moje slikarsko platno“

U Vašingtonu je bilo skoro osam ujutru... U Beogradu sat samo što nije otkucao 14 časova. Anđela Dugalić se spremala za trening, još jednom prelazeći po sećanju sve što se dogodilo u njenom životu u poslednjih mesec dana.

Ukratko – u aprilu je postala prva Srpkinja sa NCAA titulom, izabrana je kao deveti pik na VNBA draftu, što je najbolje kotirana naša igračica ikad. Jer, iako rođena u SAD, nedvosmisleno kaže - u svakom smislu je „naša”.

- Čast mi je da sam prva Srpkinja sa koledž titulom, ali sigurna sam da će ih biti još – počela je Anđela.

Ponosna je na tu činjenicu, kao što je bez mnogo dvoumljenja, kad je nekadašnja reprezentativka Danijel Pejdž videla na srednjoškolskom takmičenju, izabrala i sa 17 godina obukla dres Srbije, zemlje njenih roditelja, Vesne devojačko Novaković, nekada rukometašice Voždovca, poreklom iz Vranova i Dragovana Dugalića, iz Studenice, čiji sport je bio džudo. Sa nepunih 20 je postala šampionka Evrope sa Srbijom 2021...

- Igram košarku jer je volim, a za sve što dolazi s time sam zahvalna – kaže pomalo skromno- - Zbog košarke imam mnogo više prilika u životu nego što bih imala bez nje.

A, košarka je u njen život došla sasvim spontano, kao odraz „kreativne slobode”, mogućnost da pokretom izrazi ono što zamisli...

- Kad sam bila mala, obožavala sam da crtam. I, taj isti osećaj sam imala kad sam počela da igram košarku - samo je moje platno ovog puta bio teren. Sećam se, trenirala sam dosta sama i mogla sam da uživam u tom procesu i na neki način budem umetnik. Prijalo mi je... – priča Anđela.

Prethodnih mesec dana bili su izuzetno intenzivni za krilnog centra reprezentacije Srbije:

- Iskreno, još se nisu slegli utisci, bar ne kad je NCAA titula u pitanju – kaže Anđela. - Sve se toliko brzo desilo. Imali smo finalnu utakmicu, vratili se u Los Anđeles, slavili, možda 10 sati i već naredni dan počele smo da razmišljamo o VNBA draftu, intervjuima sa ekipama i svašta nešto što je trebalo odraditi. Sve se toliko brzo događa, već sam u Vašingtonu, odigrala sam i prvu trening utakmicu...

I, bila starter...

- Da, uskoro će i sezona da počne.

A, u onih desetak sati stalo je mnogo toga, pa i čuveno „sečenje mrežice” koja je našla posebno mesto kod kuće u Čikagu, posle pobede nad Južnom Karolinom (79:51), u finalu Martovskog ludila. Zatim, proslava u svlačionici uz hit Bijelog dugmeta „Hajdemo u planine”. Čisto da se zna odakle je. Potom i gostovanja na NBA mečevima Klipersa i Lejskesa. Uostalom, među prvima Anđeli je titulu čestitao kapiten muške reprezentacije Srbije, Bogdan Bogdanović, upravo član ovog tima...

Košarkaškom svetu je jasno, a koliko veliki značaj ima NCAA titula, Anđela objašnjava:

- Velika je stvar, naravno. Najbolje da uporedim kao da Zvezda ili Partizan osvoje prvenstvo. Toliko velika za UCLA jer nisu pobedili u NCAA do sad. Zapravo, jesu 1978, ali tada nije takmičenje imalo današnje ime. Žene koje su igrale tada u timu su takođe bile na utakmici i bilo je lepo.

Samo nekoliko dana posle ludog trijumfa u Finiksu, sa anđeoskim osmehom i u svečanoj toaleti pojavila se u Njujorku, na pozornici, na kojoj je počelo novo poglavlje u njenoj karijeri – VNBA liga.

Porodici je sa bine poručila na srpskom – Volim vas do Boga. Ovde ne bih bila bez vas, mnogo sam ponosna i zahvalna.

- Brat je doputovao iz Velike Britanije gde u Bristolu igra košarku, da bude tu sa mnom i sa roditeljima. Samo sam im rekla - molim vas, nemojte da plačete, jer ću početi i ja - i pokvariće mi se šminka... Prioriteti, znam... – sa osmehom kaže nastavljajući. - Toliko mi je drago i lepo bilo da podelim taj trenutak sa njima, kao i sa saigračicom koja nije bila na draftu, ali je došla iz Los Anđelesa. Planirale smo sve da budemo zajedno, treneri, igračice, da to zajedno završimo i počnemo novo poglavlje. Hteli su svi da budu tu.

UCLA je na draftu imao izabranih rekordnih pet igračica, ali je internet obišla simpatična Anđelina reakcija, kad je kolega novinar pobrkao ekipe i „poslao” je u Čikago umesto u Vašington.

- Da li sam trejdovana? – upitala je pomalo zbunjeno. Sad je usledilo i objašnjenje:

- Uplašila sam se. Lepo bi bilo da se vratim u Čikago, ali me više plašilo da to bude na taj način.

Da li je očekivala da će biti tako visoko rangiran pik, kaže:

- Manje-više sam znala koji ću biti pik, kad sam razgovarala sa trenerom Vašingtona, rekao mi je da, ako sam slobodna, da će me birati kao devetog pika, tako da sam bila spremna.

Sam odlazak u VNBA je početak nove priče:

- Nemam više godine da budem na koledžu, upotrebila sam dve dodatne, zbog korone i zbog povrede prednjeg ukrštenog ligamenta. Nisam morala, ali bila je to najbolja odluka. Poslednje sezone mi je dosta ljudi reklo da ne ostanem, ali sam imala osećaj da bismo mogle da osvojimo trofej.

Odluka da svesno ne bude starter, već da ulazi sa klupe, komentarisana je kao neverovatno nesebičan gest, u službi ekipe.

- Bilo nas je šest, a na teren može pet. Za mene je to bila najjednostavnija odluka. Nisam htela da pre utakmica imamo osećaj anksioznosti – počinjem ili ne počinjem. To mi je bilo glupo. Shvatile su to i moje saigračice. Ne bih to sa svakom ekipom uradila, ali verovala sam im, kao i one meni. Uradila sam to zbog tima. Shvatila sam da možda drugi ne bi, ali ako je to bio put da dođemo do pobede, uradila bih to još sto puta.

Kako ste doživeli selidbu iz Los Anđelesa u Vašington?

- Lepo je, drugačiji je grad, Vašington me malo podseća na Beograd, onaj deo blizu „Galerije”...  Takav mi je osećaj zbog zgrada koje su u mom delu grada. Još nisam bila tamo gde su sve te poznate građevine. Ima dosta restorana, kulturnih događaja, muzeja. Mogu da izaberem kako da provedem slobodno vremene. Sad nemam školu, imaću vremena, ali moram da vodim računa i da se ne umorim.

Kako izgleda ekipa Vašington Mistiksa, 8. maja počinje sezona u VNBA, prvu utakmicu igrate u Torontu?

- Mlada je, imamo dosta rukija, čak i ove devojke koje su „veterani”, nisu mnogo starije od nas. Iskreno, bliže sam po godinama njima nego rukijima. Imamo dobru hemiju, mlade smo, nemamo ego, možemo da se „skupimo” i igramo dobro. Ne kažem da ove prve godine možemo da osvojimo nešto, što je uvek cilj, ali mislim da je primarni da naučimo kako da igramo zajedno i svaki dan, trening, utakmica je prilika da napredujemo. Košarka ima i dobre i loše stvari, volim je zato što uvek može nešto da se nauči. Na početku su nam odmah rekli šta je standard ekipe, hoćemo da napravimo nešto za budućnost, ostavimo neko nasleđe – kaže Anđela. 

ФОТО: БЕТА/АП

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU