„Bio sam sprečen da dođem u Zvezdu”

Goran Gavrilović je krajem osamdesetih godina prošlog veka bio jedan od najboljih čuvara mreže u jugoslovenskom fudbalu. Crvena zvezda htela je da ga vidi u svojim redovima, ali je bio sprečen da stigne na Marakanu. Danas u Zrenjaninu radi sa mladim golmanima i rezultati su fascinantni.

Gavrilović je prošao mlađe selekcije Partizana, čuvao gol Beograda, niškog Radničkog, Proletera iz Zrenjanina, čačanskog Borca, bio član mlade reprezentacije Jugoslavije, a branio je i u Turskoj. Ostao je upamćen i kao specijalista za odbranu jedanaesteraca.

Rođen je u Beogradu 16. jula 1963. Nekako se istovremeno rodila ljubav prema golmanskim veštinama i Partizanu.

- Golman se rađa, a fudbaler se stvara. Kod čuvara mreže je sve drugačije – shvatanje, razmišljanje. Ne može neko tek tako da proceni i odredi ko će biti golman. Neko se rodi s tim predispozicijama. Počeo sam da branim kao dete u školi. Otišao sam u Partizan. Crno-beli su me pozvali 1979. na probnu utakmicu i tako je sve počelo. Proveo sam tri godine u Humskoj. Možda je to bila najbolja generacija omladinske škole i prvog tima. Imao sam sreće da budem kod vrhunskih trenera i predobrih ljudi Vladice Kovačevića i Milutina Šoškića. U prvom timu bila je tada prava plejada golmana: Petar Borota, Radmilo Ivančević i Rade Zalad. Imao sam sreću da učim od njih i da se vaspitavam kao sportista. Meni je kasnije krenulo da branim u nekim klubovima koje su u to vreme bile najuspešnije u svojoj istoriji. Beograd sa Karaburme, pa niški Radnički kad je igrao u Kupu UEFA, a posebno se to odnosi na zrenjaninski Proleter – skoro da smo bili nepobedivi - priča Goran Gavrilović.

Seniorska karijera poznatog golmana odvijala se željenim tokom, iako nije uspeo da se izbori za mesto u Partizanu.

- Posle isteka omladinskog staža nisam mogao u Partizanu da konkurišem pored tako izvanrednih čuvara mreže. Poslali su me na kaljenje i pratili su me godinu dana. Otac mi je rekao da, ako sam dobar i ako se pokažem, Partizan će me vratiti. U Beogradu je sve bilo fenomenalno. Branio sam izvanredno, pratilo me je više prvoligaških ekipa, ali sam se opredelio za Radnički iz Niša. Dragan Pantelić, reprezentativac Jugoslavije, tada je otišao u inostranstvo, pa su tražili mladog i talentovanog golmana – odlučili su se za mene. Otišao sam u Niš i tamo proveo predivne četiri godine.

Gavrilović je imao bajkovito četvorogodišnje „voj(e)vanje” na Čairu, kad je Radnički pobeđivao Crvenu zvezdu, Partizan, zagrebački Dinamo, splitski Hajduk, Fejenord, AZ Alkmar...

- Sva iskustva u svim klubovima gde sam branio  predstavljala su moj kapital, vrednost koja pomaže kad je najteže. Za mene je poseban doživljaj bila svaka utakmica, pa i sve pripreme. Tada su na sceni bili izuzetno kvalitetni ljudi i sportisti. Svaki klub je bio dobar. Mala je razlika bila između klubova tzv. velike četvorke i Veleža, Željezničara, Radničkog i ostalih. Teško su se osvajali bodovi u Mostaru, Nišu, Ljubljani, Nikšiću, Vinkovcima, Sarajevu, Banjaluci... Zadovoljan sam karijerom, pamtim skoro sve svoje utakmice, pobede i poraze.

Usledila je zrenjaninska odiseja. Proleter – tvrd orah za mnoge klubove. Gavrilović ističe da mu je bilo predivno u gradu na Begeju.

- U Zrenjaninu sam proveo osam godina. Mnogo toga lepog tu mi se dogodilo. Taj grad mi je u srcu i duši. Kasnije sam otišao u Genčlerbirligi. Toliko mi je bilo lepo u Proleteru da sam, odlazeći u Tursku, mnogo tugovao. Kad sam sa Zrenjanincima ulazio u Prvu ligu Jugoslavije, bili smo kraći od Borca iz Banjaluke za jedan penal. Zrenjanin je ostao deo mene do te mere da sam ostao da živim u ovom gradu.

Gorana su blistave partije u Proleteru preporučile i Partizanu i Crvenoj zvezdi, ali nije postao njihov golman. Obavio je razgovor sa Draganom Džajićem, dogovorili su se da pređe na Marakanu, ali se Proleter s tim nije složio.

- Zvezda je tad bila evropski i svetski klupski prvak, htela je da me dovede i bila je to čast za moju karijeru. Stevan Stojanović otišao je u Antverpen i Džajić se opredelio za mene. Otišao sam u Beograd na razgovor i sve smo lepo precizirali i lako se dogovorili. Međutim, posle tri dana umešali su se ljudi iz Proletera. Čelnici Zvezde poslušali su kolege iz Proletera da odmah ne pređem na Marakanu, nego da sačekam malo. Nikoga ne krivim što se tako završilo. Otišao sam u Tursku i tamo proveo godinu dana. Sećam se kup utakmice sa crveno-belima, branio sam fenomenalno. U loži do Dragana Džajića sedeo je jedan moj prijatelj. On mi je poverio da je Džaja tada rekao da se kaje što me nije doveo u Crvenu zvezdu.

Gavrilović se vratio se iz Turske u Proleter, kratko bio u čačanskom Borcu, pa ponovo stao ispred mreže Zrenjaninaca.

- Gde god da sam bio, razmišljao sam o Proleteru, o Zrenjaninu i energiji koja je tada vladala u klubu. Uvek sam maštao da se vratim tamo. Nisam mogao bez Jugoslavije – ona za mene i danas postoji. Mnogo sam je voleo. Imao sam priliku da pređem u Bešiktaš, ali meni je Proleter bio sve. Vratio sam se i tu proveo pola godine. Došlo je do razmirica, a ja, plahovit i neko ko brzo donosi odluke, otišao sam u čačanski Borac. Ipak, vratio sam se u Zrenjanin, moj omiljeni grad.

Proleter mu je velika ljubav – mnogo mu je Gavra dao, a malo dobio. Zakinut je za stan koji mu je obećan i koji je zaslužio.

- Nisam to očekivao. U Zrenjaninu se sve kao preko noći promenilo. Ništa više nije bilo isto. Neki ljudi više nisu bili tu, sad nisu među živima. S njima sam dogovorio taj stan, verovao sam na reč.

Gavrilović je bio pozivan u mlađe reprezentativne selekcije, ali za A tim Jugoslavije nikada nije branio.

- Mnogo žalim zbog toga. Kad sam se dogovorio sa Draganom Džajićem da pređem u Zvezdu, bio sam svestan da sam tako bliže državnom timu. Smatrao sam da su golmani najveća četiri kluba u zemlji i najbolje karike timova, te da su znatno bliže reprezentativnom dresu. Istina, branio sam dobro i u Zrenjaninu, pobeđivali smo Zvezdu i Partizan i u Beogradu, ali nije bilo dovoljno. Doduše, tada su za Jugoslaviju branili Jevrić, Kralj, Pandurović, ranije Omerović... I oni su vrhunski golmani. Meni se nije dalo i sada je uzalud žaliti i kukati.

Goran je na zalasku karijere čuvao je gol brčanskog Jedinstva i dobojske Sloge.

- I danas imam kontakte sa pojedinim saigračima iz Jedinstva i Sloge. Ostao sam dobar prijatelj sa Goranom Sarićem, Ratkom Nikolićem i Gvozdenom Zelinčevićem. Otišao sam u Brčko na tri meseca, a ostao nekoliko godina. Nosim lepe uspomene iz Brčkog i Doboja. Branio sam iz srca. Tada je fudbal u Republici Srpskoj bio na izuzetnom nivou, gledaoci su u značajnoj meri pratili utakmice. Bilo je predivno.

Bio je velemajstor za odbranu jedanaesteraca. O tajnama ne priča.

- Uz talenat, pomogla mi je i ljubav. Posvetio sam se golmanskom pozivu. Mene su u Partizanu učili da uvek gledam utakmice od najniže do najjače lige. Jednom smo otišli na pripreme sa Radničkim, a kasnije i u Proleteru – bili su Miljanovi penali. Odem na pripreme u Makarsku, a tamo četiri ili pet prvoligaških ekipa. Golmani Lugušić iz Sarajeva, Ladić iz bugojanske Iskre, Radović iz Čelika – i oni meni iza leđa pričaju kako postoji recept za odbranu penala. Čuo sam to i počeo da primenjujem. Ispalo je dobro.

Goran Gavrilović je onaj golmanski virtuoz čije se savršenstvo ispred gola mnogih klubova i danas prepričava. Davno bilo – neka bi se kod mlađih ponovilo...