Petar i Damian, heroji koji se nisu predali, odlučili su da se bore

Damian Olđe i Petar Radojković dva su dečaka opčinjena sportom, i to rvanjem.

Prvi rve za Proleter, drugi u Mladenovcu, to je, ako njih pitate, najbolje što im se u životu dogodilo.

Od drugara ih, kažu, odvaja jedino činjenica da imaju invaliditet.

Damian je slep, Petar nema deo ruke. Ali, to ih ni na koji način ne sprečava da se uspešno bore na strunjači, kao i kroz život.

Jedanaestogodišnji Petar Radojković član je rvačkog kluba "Ljubomir Ivanović Gedža” iz Mladenovca, njegov trener Miloš Pitulić, koji uz Slobodana Sretenovića radi sa njim, sa ponosom i osmehom ističe da mu nedostatak šake ne predstavlja smetnju na putu ka dobrim rezultatima.

- Petar je u klubu dve godine i mogu da kažem da je nedavno, na Prvenstvu Beograda, osvojio bronzanu medalju. To treće mesto je nagrada za posvećenost i odlučnost koju pokazuje na treninzima, tokom kojih se ni po čemu ne razlikuje od drugara - kaže trener Pitulić.

Na pitanje zašto je odabrao rvanje, Petar u dahu odgovara:

- Trenirao sam karate, zatim otišao na fudbal, potom se vratio na karate... Želeo sam da se oprobam u džudou, ali je izbor pao na rvanje i baš sam zadovoljan. Mnogo treniramo, ekipa je dobra. Nekad pobedim, nekada izgubim od školskog druga Mihajla, a bez obzira na nedostatak sa šakom, veliki broj hvatova i bacanja mogu da izvedem. Veoma je zabavno, osim kada mene bace na strunjaču. Pad zna i da boli (smeh), ali sve je to deo borbe i sporta u kojem sam se apsolutno pronašao - priča Petar, dodajući da mu je rvanje zanimljivije od škole. - Nastava zna da bude dosadna, ali sam svestan da je važna. Roditelji i trener Miloš ne daju da u školi posustanem, često govore da i tu mora biti uspeha kao što ih ima na strunjači - kaže Radojković.

Sa druge strane, Damian Olđe, slepi dvanaestogodišnji rvač zrenjaninskog Proletera, kako tvrdi njegov trener Dušan Popetru, velika je inspiracija svima u klubu.

- Pričamo o vaspitanom i svestranom dečaku, koji se pored rvanja bavi i muzikom. Pošto je potpuno slep, ja kao njegov trener nisam još dozvolio da se takmiči, iako na treningu sve radi kao i ostali, često i bolje. Motivisan je i odgovoran, što je važno, ne samo zbog sporta već i života koji će voditi u godinama koje dolaze. Mislim da ima načina da njegov boravak u sportu bude dug i uspešan i siguran sam da ćemo se svi potruditi da pronađemo najbolji put - kaže Popetru i dodaje. - Veliko poštovanje imam za Petra i Damiana, ali i njihove roditelje, jer se nisu predali i odlučili su da se bore. Za mene su oni istinski heroji, jer pre svega imaju hrabrost. Oni su zaista svetao primer koji bi svi trebalo da slede, jer pokazuju da prepreke ne postoje i ne treba da postoje. Takođe, izuzetno sam ponosan i na ovaj naš sport koji svi mnogo volimo, i ljude koji sa toliko pažnje i posvećenosti rade u rvanju, jer ovim primerima pobeđujemo sve predrasude i rušimo berijere kojih ponekad nismo svesni. Rvanje je najstariji sport koji predstavlja iskonsku borbu, a Petar i Damian su za sve nas primeri ko su i šta su pravi borci.

Damian (rođen u Francuskoj) napominje da se u rvanju najbolje oseća, ali da ono nije bilo prvi izbor.

- U Francuskoj sam trenirao džudo, kratko se bavio plivanjem, ali rvanje je najbolji sport koji sam do sad sreo. Zahvalan sam očevom prijatelju Dragutin Dukiću, bivšem uspešnom rvaču Radničkog, koji me je upoznao sa Vojislavom Trajkovićem, prvim trenerom naše reprezentacije. Voja me je uveo u ovaj sport i upoznao sa trenerom Dušanom. Treniram više od godinu dana i san mi je da postanem svetski šampion.

Damian nema samo sportske ciljeve.

- Zanima me muzika. Sviram frulu i pomalo klavir, koji bi voleo da usavršim. Za vreme boravka u Francuskoj naučio sam jezik zemlje u kojoj sam rođen, sada učim i engleski. Saglasan sam sa Petrom da škola ume biti dosadna, ali ima mnogo toga što treba da naučimo i može da nam koristi - zaključio je Damian Olđe.