Koliko košta sreća?

U savremenom svetu malo je fenomena koji tako precizno ogoljavaju mehanizme globalnog kapitalizma kao što to čini moderan fudbal. Kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila Svetski dan fudbala pre dve godine, s namerom da proslavi igru kao univerzalan jezik koji spaja ljude, briše granice i promoviše mir, svet je dobio podsetnik na njenu čistu, izvornu emociju. Međutim, realnost nas odmah demantuje i nudi nam drugu stranu medalje. Govor predsednika FIFA Đanija Infantina na Institutu Milken u Los Anđelesu 5. maja ove godine  – pred forumom najvećih svetskih kapitalista i menadžera hedž-fondova – nije bio samo biznis prezentacija. Bio je to vrhunski pripremljen PR manevar i ogledni primer primene „meke moći“ (soft power), gde se ekonomski interesi pakuju u emotivni narativ o globalnoj sreći.

U tom govoru svedočimo vrhunskom finansijskom i kulturološkom paradoksu. Infantino definiše krovnu fudbalsku organizaciju kao neprofitnu instituciju, nazivajući je „zvaničnim dobavljačem sreće čovečanstvu“. Apsurd je očigledan: prvi čovek jedne krovne fudbalske organizacije na planeti prodaje „sreću“ kao robu na berzi, i to ljudima koji trguju milijardama dolara. Emotivni spin u kojem investitori ne kupuju akcije, već navodno „ulažu u budućnost dece“, služi kao etički štit za prodor na najsurovije kapitalističko tržište na svetu – Sjedinjene Američke Države.

SAD trenutno čine svega 3% svetskog fudbalskog BDP-a, (procena je 300 milijardi, od kojih sedamdeset odsto genereiše Evropa) što je zanemarljivo za zemlju čija je privreda 25% svetskog BDP-a. Infantino to vidi kao prostor za rast do ciljanih 100 milijardi dolara i zato primenjuje strategiju patriotske krivice (guilt-tripping). Izjavom da „Amerikanci ne veruju u Ameriku“ jer kupuju evropske klubove umesto da razvijaju domaći MLS, šef FIFA drži lekciju iz kapitalizma samoj kolevci tog poretka. Američki investitori ulažu u Evropu iz čistog ekonomskog racija – jer je   fudbal u Evropi to što jeste. Da bi preusmerio taj novac, Infantino  igra  na kartu povređenog ponosa nacije koja je navikla da bude prva u svemu.

Predsednik FIFA pozvao je Amerikance zainteresovane za ulaganje u fudbal da gledaju ka svom pragu, izrazivši iznenađenje trenutnim trendom domaćeg kapitala koji se prvenstveno sliva ka evropskim klubovima: „To je jedna od najiznenađujućih stvari u sportskom biznisu – mislim, to što Amerikanci ne veruju u Ameriku. To je nešto što ne mogu da razumem“ - rekao je.

Predstojeće Svetsko prvenstvo 2026. godine osmišljeno je kao džinovski katalizator ove transformacije, sa projekcijom od 800.000 radnih mesta i 80 milijardi dolara ekonomskog uticaja. Ono se direktno naslanja na istorijski jubilej – 250 godina od potpisivanja Deklaracije o nezavisnosti SAD. Kalendar turnira je dizajniran tako da se ključne utakmice igraju upravo 4. jula u Filadelfiji, mestu rođenja američke nacije. Politika, istorija i biznis ovde ulaze u potpunu sinergiju: fudbal se američkim liderima više ne prodaje kao „strani uvoz“, već kao savršen alat za demonstraciju američke meke moći.

Međutim, ta ekonomska kolonizacija zahteva i estradizaciju same igre – takozvanu „Superboulizaciju“ fudbala. Mundijal 2026. više ne računa samo na fudbalsku publiku; on pozajmljuje format zabave od NFL-a i pop industrije. Najavljeni poluvremenski šou u finalu pod režijom KrisaMartina (Coldplay), uz nastupe Madone, Šakire i BTS-a, kao i ceremonije otvaranja sa zvezdama poput Kejti Peri i fjučera, šalju jasnu poruku: sama igra više nije dovoljna da opravda milijarde. U režiji FIFA, devedeset minuta na terenu preti da postane samo pozadina za koncerte i reklame.

Amerikanci ovu mešavinu sporta i zabave nazivaju "sportainment" (kombinacija reči sport i entertainment – zabava) ili infotainment kada ima edukativni karakter, mada je u kontekstu spektakla najprecizniji izraz "sports marketing/entertainment crossover". Spajanje muzičkih zvezda i sporta na Svetskom prvenstvu 2026. u Americi, Kanadi i Meksiku predstavlja vrhunac ovog trenda koji donosi i velike prednosti i opravdane kritike. 

Samo nekoliko dana nakon što je pred vukovima sa Vol Strita crtao rute kapitala, Đani Infantino izvodi briljantan retorički zaokret, menjajući odelo korporativnog stratega za odoru globalnog mirotvorca. Scenografija se seli u salu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku. Tamo gde se obično vode teške geopolitičke debate i rešavaju svetske krize, Infantino na binu donosi Trondu  — šarenu zvaničnu loptu predstojećeg Mundijala i baca je među ambasadore obučene u dresove nacionalnih timova.

U tom trenutku svedočimo novom nivou apsurda. Infantino pred diplomatama izjavljuje:

„Ovo nije lopta. Ovo je magični predmet koji pretvara decu ili odrasle u srećnu decu ili srećne odrasle. Čim dodirnete loptu, počinjete da se smejete.“

Ova rečenica je vrhunac svojevrsnog fudbalskog teatra . Dok svet prolazi kroz jedno od najkomplikovanijih i najtežih vremena u modernoj istoriji, opterećen ratovima i dubokim geopolitičkim podelama, predsednik FIFA koristi Ujedinjene nacije kao sopstvenu PR platformu. On nudi fudbal kao „izgovor za ujedinjenje“, a samu FIFA pozicionira kao humanitarni korektiv Ujedinjenih nacija. Tamo gde diplomatija neuspešno pokušava da izgradi mir, Infantino lakonski nudi loptu kao magični štapić koji rešava strukturne probleme čovečanstva.

Proširenje proslave na „Svetsku nedelju fudbala“ (od 21. do 25. maja) - koje je FIFA simbolično vezala za datum sopstvenog osnivanja 1904. godine - zapravo je genijalan korporativni potez brendiranja istorije. Pod izgovorom borbe za „društvenu inkluziju, nadu i jedinstvo“, FIFA institucionalizuje sopstveni uticaj, koristeći autoritet UN da legitimiše širenje turnira na 48 timova, tri zemlje domaćina i projekciju od šest milijardi gledalaca. Dok u Los Anđelesu govori jezikom profita, u Njujorku Infantino govori jezikom emocija, dokazujući da je sposoban da proda isti proizvod - fudbalsku sreću - i najsurovijem kapitalisti i najopreznijem diplomati.

I upravo u toj tački, gde se spajaju korporativni interesi, geopolitički jubileji, estradni spektakl na steroidima i vrhunski fudbalski teatar u salama UN, rađa se najveći, ali i najlepši apsurd fudbala.

Dok sistem pokušava da pretvori fudbal u industriju zabave ili u diplomatsko sredstvo za  reputacije, ( da se razumemo – globalni  fudbal pored ostalog to jeste)  on „zaboravlja“ jednu ključnu stvar: igra je suština fubala. Fudbal u svom izvornom, genetskom kodu ne pripada menadžerima sa Vol Strita, niti diplomatama sa Ist Rivera, pa čak ni PR stratezima iz Ciriha. On pripada onom dečaku koji šutira loptu od krpa na prašnjavom terenu u Africi, navijaču  na tribinama u Južnoj Americi i deci na igralištima širom Balkana. Za njih je ta igra jedini, čisti izlaz iz surove realnosti, prostor apsolutne slobode gde se siromaštvo, ratovi i političke krize brisale i  brišu onog trenutka kada lopta krene s centra.

Kada sudija označi početak meča, sve komunikacijske veštine i njihova moć, sve ekonomske projekcije, Madonini hitovi, diplomatski dresovi u UN i proračuni hedž-fondova padaju u vodu. Ostaje samo zeleni pravougaonik i magija lopte.  Milijarderi mogu kupiti stadione, TV prava, klubove i muzičke zvezde, a političari mogu koristiti igru za sakupljanje poena, ali niko od njih ne može kupiti nepredvidivost slobodnog ljudskog duha koja se dešava na terenu. Ne mogu kupiti onaj iskonski, neartikulisani urlik olakšanja i sreće kada lopta u devedesetom minutu pocepa mrežu.

Surova realnost jeste da živimo u svetu koji sve želi da monetizuje i pretvori u resurs. Ali fudbal opstaje i ostaje najveći sport na svetu upravo zato što njegova suština izmiče monopolizaciji kapitala i kontroli iz jednog centra. I može  Infantino loptu nazvati „magičnim predmetom“ pred Generalnom skupštinom UN, ali ona je magična samo onda kada je u nogama onih koji je iskreno vole, a ne onih koji na njoj zarađuju.

Igra, kao čista emocija, radost nadmudrivanja i solidarnost tima, starija je i žilavija od svakog biznis plana i svake političke rezolucije. Svetsko prvenstvo 2026. biće istorijski eksperiment i sudar dva sveta. Ali bez obzira na to koliko šljaštila svetla Njujorka, koliko spektakularan bio šou na poluvremenu i koliko se diplomate osmehivale pred kamerama, ljudi će pred ekrane sesti zbog onoga što je unutra. Zbog igre. Jer na kraju, kada se ugase reflektori estrade, kada se svedu računi na berzama i isprazne sale UN, ostaje večna istina: svet fudbala ne pokreću kamatne stope ni politički govori, već ona neobjašnjiva, magična strast prema igri koja život čini vrednim življenja.

 Sa tačke gledišta modernih odnosa s javnošću, Đaniju Infantinu se mora skinuti kapa. Izjava da je FIFA „zvanični dobavljač sreće za čovečanstvo“ je demonstracija vrhunske komunikacione veštine. On je uspeo da jednu profitom vođenu mašineriju rebrendira u „globalnog humanitarca“ koji planetu snabdeva čistom radošću. To je sjajna komunikaciona platforma.  Međutim, ta privlačna komunikaciona magija puca onog trenutka kada shvatimo šta nam se zapravo poručuje. Iza te vešte retorike krije se pokušaj uspostavljanja monopola nad najintimnijim ljudskim osećanjem. Ali, pokušaj da se sreća privatizuje i proda pod FIFA logotipom nepovratno pada na ispitu pred običnom ljudskom svešću. Dakle, niko ne može posedovati licencu za ono što čovek sam u sebi stvori. FIFA može biti vrhunski dobavljač zabave, skupog spektakla i astronomskog profita, ali dobavljač sreće ostaje isključivo naš sopstveni doživljaj fudbalske igre.

Tradicionalni navijač živi za taktiku, strast na terenu, potez igrača i istorijski rivalitet. Kada kamere i mediji fokus prebace na muzičke zvezde u VIP ložama, igra se degradira na nivo usputne scenografije za nečiji selfi. Fudbal gubi svoju suštinu i postaje pozadina za estradni šou program. Nasleđe fudbala su horsko pevanje, spontana reakcija tribine, navijački huk i koreografija stvorena iz čiste ljubavi prema klubu ili reprezentaciji.

Svakog dana, a ne samo za Svetski Dan Fudbala i Svetsko prvenstvo u Fudbalu.