„Zemunci me nisu pustili u Zvezdu i Kosmos“

Iako je imao ponude od splitskog Hajduka, Crvene zvezde i njujorškog Kosmosa, Gezim Ljalja čitav fudbalski vek proveo je u jednom klubu – Galenici, današnjem Zemunu! Od najpopularnijeg sporta nije mnogo zaradio, pa danas živi od lepih sećanja i uspomena.

Za Ljalju su kao igrača bili zainteresovani mnogi, a on je celu karijeru ostao veran Zemuncima. Bio je i član mlađih selekcija Jugoslavije. Hteli su ga Hajduk i Crvena zvezda, ali on je ostao veran klubu iz Gornje varoši.

Rođen je 25. jula 1956. u Đakovici. Karijeru je započeo u Vlaznimiju. Fudbalski počeci slični nekim drugim.

- Kao sva deca, i meni je najveća razonoda bio fudbal. Međutim, ja sam se tada upisao u Gimnastičarsko društvo Partizan u Đakovici. I bio sam prilično dobar, osvojio treće mesto na pionirskom šampionatu Srbije. Onda su moji drugari izvršili pritisak da se potpuno okrenem fudbalu. Poslušao sam ih i karijeru započeo u Vlaznimiju. Dakle, ta moja karijera počela je spontano - kaže Gezim Ljalja.

Hteo ga je Hajduk, ali on je otišao u Galeniku i tamo debitovao sa 16 godina.

- Postoji deo života s kojim ne upravljate vi. Negde 1968. ili 1969. bio je turnir republika i pokrajina. Predstavljao sam Kosovo u Borovu. Tadašnji selektor bio je Ante Biće Mladinić. Kasnije je sličan turnir organizovan u Prištini. On me je odvezao me do mojih roditelja. Objasnio je da sam prerastao svoju sredinu, da bi mogao preći u Hajduk i u Split. Međutim, tada je trener Zemuna došao da vodi Vlaznimi. I pošto sam sa omladinskom selekcijom Jugoslavije išao na turnir u Monte Karlo, došao sam u Zemun i tu bio gost nekoliko dana. Po povratku s međunarodnog turnira meni se sve svidelo u Zemunu, a pogotovo je na mene ostavila utisak činjenica da je trener Zemuna Stjepan Bobek. On je za mene, ali i mnoge druge, bio autoritet posebnog kova. To je presudilo da dođem u Galeniku.

Ljalja je Galenici je bio veran od 1970. do 1984. Na više od 350 utakmica oduševljavao je navijače plavo-zelenih brzinom, eksplozivnošću, driblinzima i golovima.

- Došao sam iz male sredine i onda odjednom bio u velikom fudbalskom svetu, u mogućnosti da igram protiv najvećih jugoslovenskih klubova. Fudbal je tada bio ispred puke zarade. Prijateljstvo je bilo na prvom mestu. Taj entuzijazam je čuda činio. Puni stadioni, dobra igra. To me je fasciniralo da nikada taj period karijere ne mogu i ne želim zaboraviti.

Njegove tri ljubavi su muzika, slikarstvo i fudbal. Sam ih je poredao po prioritetima.

- Postoji nešto što najsnažnije doprinosi da se iskažu emocije. To je muzika. Čitao sam dobre knjige, gledao vrhunske filmove, ali prvi taktovi neke numere ostavljaju na mene najdublje utiske. Muzika je uvek bila uz mene, pa i onda kad nisam bio raspoložen, uvek me je raspoložila. U Beogradu sam, posle Ivana Golca, bio najveći kolekcionar nosača zvuka. Zbog prostora, morao sam da smanjim taj fond, ali muzika je neraskidivi deo ljubavi u mom životu.

Gezima je htela Crvena zvezda, ali nije postao član crveno–bele porodice.

- Imao sam mnogo ponuda, Zvezda je bila najupornija. Svi su me smatrali detetom Galenike. Igrali smo polufinale Kupa Jugoslavije protiv crveno-belih. Dragan Džajić je tražio razgovor sa mnom, a nije se protivio ni trener Branko Stanković. Međutim, ljudi iz Galenike bili su isključivi, nisu hteli ni da čuju da me puste na Topčider. To nije bilo korektno prema meni.

Ljalju je hteo i Kosmos, čak je i bio u Njujorku. Mogao je da bude deo tima gde su Pele, Bekenbauer i još jedan broj poznatih asova. Ni tamo se nije zadržao. Opet je neko sprečio prelazak.

- Svaki fudbaler sanja da dostigne vrhunac i da igra sa najboljim igračima sveta. To bi bilo ostvarenje sna, ali ljudi iz Galenike bili su neumoljivi. Uprkos primamljivoj ponudi koju je Kosmos dao, nisu dali da napustim Galeniku. To se ne oprašta, nije bilo korektno prema meni.

Galenika je u njegovo vreme dogurala do polufinala Kupa Jugoslavije. Zemunci su savladali splitski Hajduk, pa Partizan u njegovoj kući. Vrede da se istaknu: Dujković, Čelar, Memiši, Banković, Kolb, Kalušević, Ljalja, Pavićević, Santrač, Lacmanović, Brkić i Stojadinović.

- To je nešto što je nezabeleženo u Galenici. To je bilo ostvarenje sna. Više je bilo naših nego navijača Partizana. Gradonačelnik Beograda bio je Branko Pešić, a njegov brat Đura vodio je klub. Bio je u društvu Staneta Dolanca, tada značajne političke figure Jugoslavije. Nakon Slobodana Santrača, gol sam postigao i ja. Tada je Đura Pešić svoj sako bacio na teren od sreće. To je trenutak koji nikada neću zaboraviti. Trebalo je osetiti tu atmosferu koju su načinili navijači iz Zemuna. To budi emocije, da nikada neću zaboraviti.

Čak šest teških povreda preživeo je junak naše priče.

- Teško sam sve to podneo. Prva povreda donela je otvoreni prelom ključne kosti. Bio sam godinu dana u bolnici. U mojoj glavi se od tada sve promenilo. U bolnici sam video mnogo bolesnih ljudi, uticalo je na način života, na pogled na život. Sreća, fudbal me izvukao iz tih teških razmišljanja. Kad sam ponovo zaigrao, opet sam razmišljao o najlepšim ljudskim dostignućima, jurišao na uspeh i do njega često dolazio – istakao je Gezim Ljalja.

POČASNI GRAĐANIN ZEMUNA

Njegova poluvekovna odanost Zemunu ovekovečena je na čuvenom stepeništu na zemunskoj Kalvariji. Na 128 stepenika ispisana su imena onih koji su doprineli afirmaciji grada i nikada ga se nisu odrekli. Jedan od stepenika posvećen je i Gezimu Ljalji.

- To je neka ravnoteža. Ljudi koji cene i poštuju to šta sam uradio za klub. Tu ima i književnika, sportista, svih. Postao sam i počasni građanin Zemuna. Ljudi koji su sa strane gledali ništa nisu propustili. Međutim, postoji druga strana medalje o kojoj nemam mnogo lepih reči, mislim na ljude koji su vodili klub i šta su mi sve uradili – ogorčen je Ljalja.