(Od našeg izveštača iz Slovenije)
Uši je parao krajnje neprijatan zvuk grebanja escajga o tanjir. Na restoransku atmosferu dodatno je asocirala i kafena kašičica, koja se kao lopta o zid, odbijala o ivice keramičke šolje, u rukama Slovenke srednjih godina, za stolom preko puta. Gomila malih, tihih i prisnih razgovora stopila se u zajednički žubor, kompatibilan s laganom i opuštajućom muzikom u pozadini. Bilo je sasvim jasno da je vreme večere u hotelu „Habakuk”, gde ovog leta odsedaju i fudbaleri Partizana, tokom napornih priprema za predstojeću sezonu. Govoreći o narednoj takmičarskoj godini, trebalo bi da predstavlja i novi početak crno-belih – sa mladom, talentovanom, ali ovog puta i nešto iskusnijom generacijom, a pod trenerskom palicom i mentorstvom legendarnog Saše Ilića. Upravo o visokim ambicijama, željama i uverenjima tima iz Humske, za Žurnal je govorio i jedan od najmlađih kapitena u bogatoj istoriji slavnog kluba – Vanja Dragojević.
U neobaveznom maniru, potpuno opušteno, skromno i prisno, prišao je stolu još golobradi zadnji vezni, ovog puta bez kapitenske trake na ruci, ali uz sveprisutni osmeh na licu.
- Dobro veče, Vanja – predstavio se mladić, pružio ruku, potom i uvalio u bordo somotsku sofu, u foajeu luksuznog hotela. Izgledao je željan razgovora, ali nekako i u žurbi, nestrpljivo…
Pripreme u Sloveniji su u toku, kakva je trenutno atmosfera u crno-belom taboru i koja su očekivanja uoči sezone pred nama?
- Svi smo svesni u kom klubu igramo – najvećem u Srbiji, bez dileme. Zato znamo da su očekivanja od nas i te kako velika. Ipak, ne plašimo se toga. Naučeni smo da ne razmišljamo na taj način i ne gledamo isuviše u budućnost. Fokusirani smo da napredujemo i da budemo bolji svakog dana, a uz takav mentalitet mnogo nam znači i iskustvo iz prethodne sezone. To je smer u kojim nas vode i ove pripreme. Verujem da nećemo da ponovimo iste greške i da ove godine možemo da ostvarimo ciljeve – napravio je Dragojević kratak uvod, baziran na osnovnim razmišljanjima njega kao kapitena, saigrača, ali i ljudi u klubu.
Podvukli ste mentalitet kao bazu, na kojoj treba da gradite dalje. Koliko je taj aspekt važan i mogu li mladost, energija i htenje da nadomesti finansijski jaz i nedostatak iskustva?
- Mogu! Ta glad, posvećenost, normalno razmišljanje i skromnost svih nas bile su glavne odlike tima i prethodne sezone. To nas je i vodilo celim tokom takmičenja. Bili smo jesenji prvaci, što je od ogromnog značaja za ovako mladu ekipu. Idemo u dobrom pravcu i moram da budem zadovoljan. Takođe, saglasan sam da mladost, timskih duh i zajedništvo mogu da nadomeste nedostatak iskustva.
Pomenuli ste glad, posvećenost, volju… Da li su takvi motivi produkt emocije prema voljenom klubu?
- Da, svakako da jesu. Većina nas je odrasla uz ovaj klub, išli smo na utakmice kao klinci, navijali, radovali se, kasnije pristupili ekipi s te, drugačije strane. Bilo je to kao ostvarenje sna. Zato znamo težinu dresa i za šta igramo… Svakako da to utiče na nas i pruža nam dodatnu motivaciju.
Govoreći o emocijama, sigurno da posebne evocira i kapitenska traka na ruci, naročito s obzirom na to da ste jedan od najmlađih kapitena u istoriji?
- Naravno da prevladava ponos kao osnovni osećaj. Sanjao sam traku Partizana, negde i znao da ću je kad-tad dobiti, ali nisam se nadao ovako brzo. Još kroz mlađe kategorije kluba su me krasile liderske osobine i neretko sam bio kapiten, tako da sam donekle bio pripremljen za takvu ulogu. Zvanje kapitena, u teškoj situaciji po klub, donekle mi je pomoglo da dodatno sazrim kao igrač i osoba. Sjajno iskustvo za mene i sve koji me podržavaju. Bio je to dar od Boga. U fudbalu, sportu, baš kao i u životu, koliko si pošten, Bog će te toliko i nagraditi. Presrećan sam što sam kapiten Partizana, a to da sam jedan od najmlađih je samo dodatno zadovoljstvo.
Kakav je Vanja kao kapiten, da li bira da udari šakom o sto i podvikne ili je razgovor bolja opcija? Poštuju li stariji, iskusniji saigrači vaš autoritet?
- Sve zavisi od situacije… Ipak, najviše sam kapiten koji vodi primerom. Naravno, kad je neophodno umem da udarim šakom o sto i takoreći „postavim stvari na svoje mesto”. Volim da pokažem saigračima da trud i rad mogu da nas odvedu daleko i šta znači pravi, iskreni odnos prema Partizanu. U ovako teškoj sezoni za nama, u mnogo situacija sam uspeo u tome i zvanje kapitena izneo na pravi način. To me čini ponosnim.
Za kraj, ono najvažnije… Da li je vreme da crno-beli prvi put posle sezone 2016/17. podignu šampionski trofej? Kakve su šanse i veruje li ekipa u uspeh?
- Da! Ovog puta smo spremni, iskusniji i to je velika želja svih nas, glavni cilj. Takođe, ne kažem to samo zato što je Partizan veliki klub, koji zaslužuje trofeje. Istinski verujemo u to, vreme je za titulu. U situaciji smo da neki poseban vid poređenja sa „drugima” nije realan, ali daćemo sve od sebe da budemo konkurentni, bez obzira koliki god bio njihov budžet, u poređenju sa našim. Svi ljudski i igrački faktori, koje sam prethodno naveo ulivaju nam poverenje i daju nadu – zaključio je Dragojević.
Potom se kapiten crno-belih zahvalio i otkrio zašto je na početku razgovora bio toliko užurban:
- Trenutno gledamo utakmicu Kanada – Južna Afrika, pa idem da se još malo družim sa saigračima, pre odlaska na počinak.
KOLIKO JE MAJA POJELA KOLAČA?
Razgovor sa Vanjom Dragojevićem počeo je u šaljivom tonu, s obzirom na to da je zadnji vezni Parnog valjka brojao koliko je kolača pojela Maja, fotoreporterka crno-belih na pripremama u Sloveniji.
- Pazi, samo za večerom si pojela tri komada, a posle, kažu mi ljudi ovde, barem još dva. Znači ukupno pet, ostavi malo i za nas ostale – kroz smeh je rekao Dragojević.
Simpatična interakcija igrača i fotoreportera samo svedoči o sjajnoj atmosferi, koja vlada u crno-belom taboru.
MONDIJAL, MAFIJE I NE LjUTI SE ČOVEČE
Svaki dan vas gledamo kako naporno radite na treninzima i utakmicama, planovi su poznati, ciljevi priprema sasvim jasni. Ipak, malo ko zna šta crno-beli rade tokom slobodnog vremena ovde na Pohorju?
- Slobodnog vremena nema mnogo, ali trudimo se da ga provedemo pre svega zajedno, ali i kvalitetno. Telefone ostavljamo po strani i pokušavamo da izbegavamo njihovo korišćenje. Okupljamo se družimo, igramo neke društvene igrice, mafije, čoveče ne ljuti se i naravno sada je aktuelno Svetsko prvenstvo…
Ko je najbolji u takvim igricama?
- Uf, ne znam ima nas dosta dobrih, pobednici se menjaju na dnevnoj bazi, ne mogu nikoga da izdvojim.
Utakmice gledate zajedno, po sobama ili u sali za sastanke, foajeu hotela?
- Najčešće po sobama, uglavnom kod Vukote (Milana Vukotića) i Milke (Stefan Milić) – tako je najslađe. Zajedno gledamo utakmice, navijamo, družimo se. Ali to je u principu to. Nemamo mnogo vremena da se zabavljamo i „lutamo”. Zato je pripremni period donekle i najdosadniji, jer je tog slobodnog vremena baš malo.
Imate li omiljenu reprezentaciju na Mondijalu, s obzirom na to da Srbija ne učestvuje?
- Da, Francusku. Igraju najlepše i najbolje i zbog toga bih voleo da osvoje SP.
KLUPSKI DI-DžEJ
Da li je istina da ste timski di-džej, da volite muziku i da ste zaduženi za dobru atmosferu? Šta se to sluša u svlačionici, autobusu, teretani, klupskim prostorijama Partizana?
- Sve je počelo otprilike prošle godine kad su krenule kvalifikacije za Evropu. Napravio sam listu od desetak najlepših Partizanovih pesama, kako bih dodatno probudio taj momenat, žar i emociju kod saigrača, pred utakmicu. Kroz te reči, stihove i note pesama dodatno smo spoznavali i podsećali se koliko je veliki ovaj klub. Pre svega važna nam je pesma „Partizan u srcu”. Puštamo je svaki put kad stižemo na stadion i svi baš volimo tu pesmu, jer počinje stihovima „Uvek pamtim onaj lepi dan”. To nam daje vetar u leđa. S druge strane, u svlačionici, pogotovo posle pobeda se sluša svašta. I tu sam zadužen za muziku, od narodne, preko zabavne, čak i alternativne. Ipak, možda omiljena pesma nam je „Nikotin”, Nataše Bekvalac – objašnjava crno-beli di-džej.
DOLAZE NOVE „PARTIZANOVE BEBE”
Partizanova škola je nekada bila najbolja u Evropi, iza Ajaksove i Barselonine „La Masije”, ali onda dugo nije izbacila talentovane klince, sve do vaše generacije. Ima li nade da se crno-bela škola fudbala vrati na najviše grane?
- Može. Naša generacija, 2006. je poslednja iz te stare Partizanove legendarne škole. Većinu te ekipe su sklopili Trba (Dušan Trbojević), Moca (Vukotić) i Nebojša Nešković, koji su stvarno imali oka za kvalitet i pre svega karakter. Činjenica da je nas pet-šest stiglo od najmlađih kategorija do prvog tima je stvarno sjajna. Imamo mnogo talentovane dece i ako klub sa njima bude radio pametno možemo da očekujemo pojačanje u vidu nekih novih „Partizanovih beba”.
SLOMLjENO SRCE I ZIDNI SAT
Temperamentni ste, imate li neku anegdotu, možda iz Tiraspolja, sa UEFA Lige mladih?
- Znam na šta ciljate i istina je… Igrali smo to u Tiraspolju protiv Šerifa. Bilo je katastrofa, putovali smo, mislim, 18 sati do tamo… Umor, mrzovolja, ma sve. Uprkos tome odigrali smo dobro, stvarali šanse, bili bolji tim, ali na kraju izgubili 0:2. Bio je to jedan od najtežih poraza za mene dosad. Uleteo sam u svlačionicu i pesnicom gnevno udario u zidni sat. Razbio sam ga. Nisam ponosan na taj čin, ali to pokazuje koliko mi Partizan znači. U revanšu smo pobedili 5:2 i prošli dalje.
POSLE PORAZA DAN PREDAHA
Crno-beli su četvrtog dana priprema na Pohorju, konačno dočekali i slobodan dan. Ipak, ne u punom značenju te reči. Trening oporavka bio je obavezan za sve prvotimce, posle neuspelog prvog testa protiv sofijskog CSKA 1948. (0:3). Na nešto laganijem jutarnjem treningu, crno-beli su se istegli, radili u improvizovanoj teretani na terenu i uz minimalnu igru s loptom, brzo završili sve obaveze. Već oko 11 časova bili su u hotelu, a pred sobom imali ceo dan za razonodu i oporavak od pređašnjih izazova.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
