Za Žurnal govori Milan Roganović: Teži put je obično ispravniji

(Od našeg izveštača iz Slovenije)

Tik-tak, tik-tak, tik-tak – otkucavao je sat u našim glavama. Kasnili smo na unapred zakazane razgovore sa prvotimcima Partizana. Dan je bio dugačak i naporan, a večera u hotelu gde su smešteni novinari, pomerena za nešto kasnije nego uobičajeno.  Iako je ambijent bio sjajan – šuma, planine, pogled od „milion dolara” i domaća pica, debele korice, na tanjiru pred nama – totalni hedonizam pokvarile su žurba i panika.

„Sastanci” su bili dogovoreni za nešto malo pre 21 čas, ali je garnitura novinara u foaje „Habakuka” ujurila s deset minuta zakašnjenja ili, ipak, nije…

Hotelski lobi, ovog puta bio je prazan kao peron stanice, koju je tek napustio voz najudarnije gradske linije. Od fudbalera Partizana nije bilo ni traga, ni glasa. Oni su kasnili… Doduše, ne svojom voljom, već onom razočaranog i pomalo ljutog Saše Ilića. Nezadovoljan izdanjem na prethodnoj utakmici sa sofijskim CSKA dan ranije (0:3), srpski stručnjak je zakazao obaveznu video analizu odmah posle večere. I tako se malo pre devet sati uveče pretvorilo u okvirno 22 časa. Posle gotovo sat vremena čekanja pojavili su se i glavni, crno-beli akteri. Pognute glave, silazili su niz stepenice ka kafiću hotela. Očito, sastanak nije dobro prošao, a „porcija” grdnje, možda i nekoliko krupnih reči teško su pale mladoj četi iz Humske.

Takvu tezu odobrio je i desni bek Partizana, Milan Roganović:

- Ne pitaj kako je prošlo. Kako i može da prođe sastanak posle onakve utakmice – rekao je reprezentativac Crne Gore u neformalnom tonu.

Ipak, kiseli osmeh ubrzo je zamenio onaj iskreni. Jer, po jedan težak sastanak i bolan poraz nisu ništa naspram svega što je defanzivac crno-belih prošao na putu ka dresu i startnoj jedanaestorici Partizana…

Narodno kazivanje uverava da je od samog uspeha, još važniji put kojim se do njega stiglo, a to potvrđuje i Roganović u razgovoru za Sportski žurnal.

- Moj početak je vezan za Zetu. Tamo sam sa 16 godina igrao seniorski fudbal, što me je mnogo čemu naučilo. Stekao sam veliko iskustvo dosta rano i to mi je kasnije otvorilo vrata Partizana. Prešao sam u mlađe kategorije, potom je usledio poziv Teleoptika i na kraju prelazak u prvi tim. Klub je želeo da pruži šansu mladim igračima u tom trenutku, sve se poklopilo i obukao sam crno-beli dres. Nije bilo lako, ali vredelo je – počeo je priču o trnovitom putu pouzdani bek. 

Pomenuli ste Teleoptik kao odskočnu dasku. Tada se tim takmičio u trećem rangu, na polu-profesionalnom nivou. Koliko je igra na blatnjavim i „izoranima” terenima nižih liga uticala na razvitak karaktera i na to da postanete igrač kakav ste danas?

- Naravno da mi je pomoglo. Izuzetno mi je drago da sam prošao taj nivo fudbala, jer je teži put obično ispravniji i pomaže da se izgradi karakter. Pritom, nije to uopšte „naivna” liga. Tu su igrali bivši superligaši na zalasku karijere, iskusni, snažni. U kombinaciji sa zaista katastrofalnim terenima za mene kao mladog igrača je bilo veoma teško. Ipak, zahvalan sam i na tom iskustvu.

Naročito ste istakli tu reč „teži put”, koji oslikava i vašu dosadašnju karijeru. Za Zetu ste igrali u sezoni kad je klub bio u baš teškoj situaciji, čak i ispao iz lige, a sada ste u Partizanu – velikom klubu u krizi. Koliko su vam prethodna iskustva korisna u trenutnoj situaciji i možete li da povučete paralelu?

- Da, teška su vremena, ali spreman sam. Kao što sam rekao kroz celu karijeru sam nekako išao težim putem i to me je učinilo jačim. Ne mogu baš da povučem paralelu između Zete i Partizana, drugačije su okolnosti, ali recimo da je slično.

Kakav je trenutno plan crno-belih za izlazak iz krize, barem kratkoročno, počev od priprema?

- Pored naravno očigledne želje da se na pripremnim utakmicama pokažemo u pravom svetlu, osnovni cilj je da se u Beograd svi vratimo pre svega zdravi, ali i spremni za napornu sezonu. Noge su teške, treninzi, ovde na Pohorju, veoma naporni, ali to nisu opravdanja. Radimo punom parom i trudimo se da iz sebe izvučemo maksimum. To je neki bazičan zadatak za nas tokom ovih priprema.

A, dugoročni ciljevi? Gde vidite klub na kraju sezone?

- Što se sezone i ciljeva za istu tiče, teško je reći. Tek smo počeli, još se navikavamo jedni na druge, ali deluje mi kao da je atmosfera na relaciji igrači – stručni štab baš dobra. Ne gledamo isuviše u budućnost, ali ukoliko nastavimo ovim putem, možemo da se nadamo najboljem.

Najbolje je pretpostavljamo titula? 

- San je svakako šampionski trofej, ali rano je da razmišljamo o tome. Upoznati smo s okruženjem, uslovima i našom situacijom u poređenju s konkurentima. Iako nismo favorit, imamo sve predispozicije da možemo da se nadamo. 

Prethodne sezone vam je umalo izmakla i evropska epizoda, da li je izlazak na kontinentalnu pozornicu, takođe, jedan od glavnih motiva kluba, ali i Vaših ličnih?

- Jeste svakako! Ipak, biće dosta posla kako bismo tamo i dospeli. Krećemo još malo, od drugog kola, a sad znamo i potencijalnog protivnika. Ko god to bio, ne smemo da ga potcenimo. Moramo da budemo fokusirani i pravi. Žarko želimo da igramo u Evropi ove sezone. Potencijalni ulazak u Ligu konferencija bi bio velika stvar za sve nas. Klub bi imao finansijsku dobit, mi bismo bili motivisaniji i onako svi kolektivno srećniji i naravno navijači bi bili zadovoljni. Sve bi „prštalo”, kako volim da kažem. Imamo nekoliko osnovnih ciljeva, a prvi je plasman u Ligu konferencije – zaključio je  Roganović u optimističnom tonu.

Brzo je crnogorski reprezentativac izdeklamovao odgovore na pitanja, srdačno se pozdravio, a onda pružio korak put sobe, gde je imao zakazan duel na „plejstejšnu” sa nekim od saigrača.