Miloš Krunić, rezervni golman Partizana, edukacijom, elokventnošću i manirima daleko odskače iz kalupa prosečnog fudbalera…
Akademski građanin, formalnog i opšteg obrazovanja, u skladu s takvim statusom i zvanjem.
Doktor Sokrates (medicina), Đorđo Kelini (ekonomija), Slaven Bilić (pravo), Metju Flamini (Poslovna administracija) i Miloš Krunić (Menadžment)… Kraj liste fudbaleri koji su završili fakultete. Kako vam je to uspelo?
- Obrazovanje mi je veoma važno. To je nešto što sam naučio u kući. Roditelji su mi takve vrednosti usadili još u osnovnoj školi i zato mi je postalo veoma važno da budem uspešan u školi, kasnije i na fakultetu.
Koji ste fakultet završili i kako do diplome?
- Završio sam menadžment, doduše na privatnom fakultetu. Istinski sam želeo da upišem FON, ali su mi mnogi sportisti savetovali da profesionalno igranje fudbala i državni fakultet ne idu ruku pod ruku. Na mom Univerzitetu, ljudi su bili puni razumevanja za sportiste. Daleko od toga da sam samo platio i dobio diplomu. Bilo je tu dosta sati učenja, jer sam želeo da imam i dobre ocene kao što je to bio slučaj i u školi. U Osnovnoj sam bio „Vukovac”, dok mi je posle u „Tesli” nedostajala jedna ocena iz matematike u poslednjoj godini da ponovo ostvarim takvo dostignuće.
Dakle imate razrađen plan i za posle karijere?
- Zapravo nemam. Koliko god to čudno zvučalo, nemam ideju čime bih želeo da se bavim u životu posle sporta. Jedna strana svega toga je sigurno da ostanem u fudbalu, to je možda i prioritet. Iako sam završio menadžment ne vidim sebe kao menadžera, ne privlači me to. Strategija i način rada, razmišljanje i kreativnost u poslu trenera golmana me, s druge strane, veoma interesuju, zanimljivo mi je sve to, ali dosad nisam ozbiljnije razmišljao na tu temu. Svakako, voleo bih da se vratim i završim taj FON, to mi je velika želja – nikad nije kasno. Ipak, ko zna, možda ne bude tako za pet, šest ili sedam godina.
Da se vratimo na fudbal? Da li ste jednako ambiciozni kad je u pitanju Partizan? Koji su ciljevi i verujete li u trenutni sastav?
- Ciljevi Partizana su uvek najveći i to tako treba i mora da bude. Naravno, da imao vere u sebe, jer da nemamo ne bismo ni bili ovde, gubili vreme, sopstveno, tuđe… Sad smo stariji i iskusniji za tih godinu dana u odnosu na prethodnu sezonu, naučili smo neke lekcije i spremni smo za narednu. Čvrsto verujem da uz kvalitet koji posedujemo, dobar i stručan rad možemo da napravimo velike stvari. Svakako pod okrilje naših ciljeva spadaju svi domaći trofeji – kup i domaće prvenstvo i naravno plasman u Evropu.
Koji od tri pomenuta cilja je vama najveći prioritet?
- Prilično nezahvalno pitanje… Zaista žarko želim da ostvarimo sve to, ali ako bih baš morao da biram, onda je to svakako trofej u domaćem šampionatu. San mi je da osvojim titulu sa Partizanom, ne samo moj, već celog tima.
Kakve su vam lične ideje i planovi za budućnost. Da li su tesno vezani za crno-beli dres?
- Svakako da jesu! Produžio sam ugovor na još dve godine i nameravam da ga ostvarim do kraja. Što se individualnih zadataka tiče, gledam da budem bolji iz dana u dan i da sam uvek spreman da pomognem timu. Trudimo se, borimo se, dajemo sve za klub, a na drugima je da donose odluke. Ipak, mis smo uvek tu, u službi Partizana – zaključio je Krunić.
NEKOLIKO MESECI SAM ČEKAO NA UGOVOR, ALI VREDELO JE
Dugo ste u klubu, od januara 2024. Da li emocije prema Partizanu datiraju od tada ili još od ranije?
- Od mnogo ranije… Od najmlađeg dečjeg doba. To nam je porodično. Roditelji su veliki navijači Partizana, što su, logično, preneli i na mene. San mi je bio da igram za Partizan i bio sam spreman na sve kako bi se to ostvarila. Isprva nisam imao angažman, a Partizan me je pozvao da treniram sa njim, bez ugovora, bez garancija. Samo to što sam bio tamo, u Teleoptiku i trenirao sa voljenim klubom za mene je bilo dovoljno. Nije mi bila potrebna novčana nadoknada ili bilo šta drugo. Nekoliko meseci sam čekao na ugovor, potom i postao stalni član tima. Bio sam neviđeno ponosan tada.
OBOŽAVAM JAPAN, BRAZIL OSVAJA SVETSKO PRVENSTO
Rekli ste jednom prilikom da vam je Zemlja izlazećeg Sunca idealna sredina i da biste voleli da igrate u Japanu. Da li je to istina i zašto?
- Pre koju godinu bio sam turistički u Japanu. Nisam imao predstavu šta me čeka, ali kad sam stigao tamo nema šta me nije oduševilo… Pre svega ljudi, njihov karakter, kultura. Ali, opet ne bih zanemario ni sve ostalo – od bogate istorije, tradicije, do tehnologije, obrazovanja i tih nekih modernih stvari. Ipak, na kraju ljudi čine srž svega toga. Kao što sad imamo prilike da vidimo šta rade njihovi navijači i igrači na Svetskom prvenstvu. Očiste svlačionicu, tribinu, hotelsku sobu, tako neke sasvim normalne stvari, koje učine da se ostali „raspamete” i oduševe. Ali, da tad se rodila ta neka ljubav prema Japanu. Kako sam otišao tamo pojavila se i ta neka želja da možda jednog dana igram u njihovoj ligi, koja je stvarno iz godine u godinu sve ozbiljnija. Ipak, već sam ranije pričao o tome, ne želim sad da ispadne da se nešto nudim ili umirem od želje, ali eto u nekoj potencijalnoj perspektivi i budućnosti, bilo bi lepo.
Pretpostavljam da vam je onda upravo Japan bio favorit na Svetskom prvenstvu?
- Da, svakako. Zapravo navijao sam za Japan i Brazil i žao mi je da su se ukrstili tako rano. Sada navijam za Brazilce i verujem da mogu do titule. Selektor Karlo Anćeloti je njihovo tajno oružje i čovek, koji će da napravi razliku.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
