Dušan Simić, rođeni Kragujevčanin, fudbalske vrednosti potvrdio je u Radničkom i sarajevskom Željezničaru. Godinu dana igrao je i u Grčkoj. Sin je išao njegovim stopama.
Za prijatelje Duca, je rođen 7. juna 1957. i najveći šumadijski grad mu je sve u životu.
- Kao dete od devet godina počeo sam da treniram u Radničkom. Kad sam se vratio iz armije tri godine smo jurili plasman u Prvu ligu. Prve godine nismo uspeli zbog gol razlike, druge nam je nedostajao jedan bod, a u trećoj je opet pogubna bila gol-razlika. Nema veze, bilo mi je lepo u u mom Radničkom.
Simić je dva puta odlazio u Željezničar i biranim rečima govori o klubu sa Grbavice.
- Prvi put sam igrao u Želji na poziv Zdenka Jelića i Ese Ibrahimovića, tadašnjeg predsednika. Kad sam odlazio u Grčku rekli su mi da se jednog dana vratim u Želju. Imao sam dosta ponuda, od Rijeke, OFK Beograda, Budućnosti... Bio mi je san da igram u Prvoj ligi. Uvek je moj odgovor bio da neću dok me Željo nije pozvao. Mnogo su me cenili.
Plavi iz Sarajeva igrali su dopadljivo, ali ostajali su bez trofeja. Duca Simić bio je spona sa starijim igračima, ali pristizao je i talas mladih asova od kojih se očekivalo da možda postanu i prvaci Jugoslavije. Nisu, jer se zemlja raspala.
- Došao sam kad su u timu bili Janjoš, Berjan, Baljić, Čurić, Škoro, Mihajlović, Šabanadžović, Baždarević, Milan Pavlović... Edin Bahtić i Nikola Nikić bili su u Grčkoj. Koštalo nas je Šajberovih minus šest bodova. Zato nismo izborili Kup UEFA. Pošto nismo uspeli, mnogi su otišli. Te 1987. mnogi od nas otišli smo iz Želje. Onda su stasavali pokojni Katana, pa Bogdanović, Gutalj, Osim, Vidović, golman Pavlović, ubrzo i Stanić. Bio je to pravi tim. Kasnije smo se vratili Nikić, Bahtić, Komšić i ja. Taj tim trebalo je da napravi čudo, ali sve je izgorelo u ratnom plamenu.
Simić se i danas se vidi i čuje sa nekadašnjim saigračima.
- Najintenzivniji su razgovori sa Mirsadom Baljićem. Nedavno smo bili na druženju kod Nikole Nikića u Skugriću, pa su došli Baždarević, Gutalj, Mihajlović, Štilić, Čilić... Čujemo se, vidimo kad se ukaže prilika.
Između prvog i drugog dolaska u grad na Miljacki, Duca je jednu sezonu proveo u grčkom Panahaikiju.
- Otišao sam u Grčku sasvim slučajno. Došli su po mene. Taj klub je mali, ali iz velikog i jednog od najlepših gradova. Bilo je lepo za život. Odigrao sam tamo godinu dana i vratio se u Željezničar. Panahaiki ima dobre navijače, ali tad je imao lošu organizaciju. Zato je danas u četvrtoj ligi.
Simić je bio generalni sekretar Radničkog, očekivao je da će u matičnom klubu da provede više od sedam godina:
- Po povratku iz Sarajeva igrao sam još tri godine u Kragujevcu i paralelno bio prvi administrativac kluba. Višu trenersku školu završio sam 1995. godine, ali je politika počela da meša prste u fudbal, pa sam digao ruke. Vratio sam se u Zastavu, gde sam radio dok sam i igrao u Radničkom. Izvesno vreme bio sam direktor komercijale u hotelu i pre tri godine otišao sam u penziju.
Dušan Duca Simić – brzi, hitri, munjeviti as. Iz vremena kad se sve gledalo i cenilo...
MOG SINA OMELE POVREDE
Dušanov sin je takođe sportista, a otac je zadovoljan njegovim dometima.
- On je mogao da bude mnogo bolji fudbaler od mene, ali je imao četiri operacije. Završio je DIF, pa je radio u Kini kao trener, bio trener omladinaca u Radničkom, onda instruktor za trenere za zapadnu Srbiju, za Čačak, Kraljevo, Užice, Kragujevac... Sad radi kao profesor u školi. Bio je dobar fudbaler. Trebalo je da dođe u Željezničar još dok je trener bio Amar Osim. Igrao je u Sartidu, Novom Pazaru, Radničkom. Povrede mu nisu dozvolile da izgradi zapaženiju karijeru.
KOLUMNAMA NISAM MOGAO NIŠTA DA PROMENIM
Dušana Simića je za fudbal vezala kolumna koju je dve godine pisao u jednom časopisu.
- Prestao sam kad mi je to postalo opterećenje. Pisao sam istinu, ali ljudi se osete prozvanim, pa me zovu. Tema mi je bio i rad Toleta Karadžića, tadašnji selektori. Međutim, kada sam shvatio da stanje ne mogu da promenim na bolje, prestao sam - pojašnjava Simić.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
