Kažu da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Nekada donese neopisivu radost, nekada tugu koja dugo ostane u srcu. Ali ono što fudbal može da spoji, retko koja druga stvar može.
Ljubitelji fudbala, oni iskreni, koji klub ne vole samo kad pobeđuje, već ga nose u srcu i kad gubi, ovih dana imali su priliku da upoznaju jednog zaista posebnog čoveka. Njegovo ime je Slaviša Toković. Dolazi iz Beograda, ali kad razgovarate s njim, vrlo brzo shvatite da jedan deo njegovog srca već 17 godina pripada Novom Pazaru.
Vraćajući se sa odmora na Jadranskom moru, mogao je da produži kući. Ali nije. Odlučio je da svrati u grad u koji je, kako sam kaže, zaljubljen. U grad za koji mu srce kuca nekim posebnim ritmom.
Sudbina je htela da se upoznamo, a meni je pripala čast da mu nekoliko dana, pre i posle utakmice sa OFK Beogradom, budem domaćin. Bio je tužan što ovoga puta nije bio taličan svom voljenom klubu, ali je istovremeno govorio da je presrećan što ponovo šeta pazarskom čaršijom, među ljudima koje doživljava kao svoje.
Retko se sreće čovek koji toliko zna o istoriji jednog kluba, a da nije rođen u tom gradu. Siniša ne poznaje samo rezultate i statistiku. On zna ljude. Pamti događaje. Seća se detalja koje su mnogi odavno zaboravili.
Dok smo šetali gradom, gotovo na svakom koraku neko bi ga prepoznao. Raširene ruke, iskren zagrljaj, osmeh i prijateljski stisak ruke. Delovalo je kao da je među svojima. I zaista jeste.
Ne postoji utakmica Novog Pazara iz poslednjih 17 godina o kojoj ne može da priča. Zna ko je bio trener, ko je postigao gol, kakva je bila atmosfera, ko je sedeo na klupi. Pratio je čak 42 trenera, počevši od Milorada Kosanovića pa sve do današnjih dana. Kad god je mogao, putovao je za svojim Pazarom. Odlazio na gostovanja, pripreme i bio uz klub kada je bilo najlepše, ali i kada je bilo najteže.
Njegova ljubav prema Novom Pazaru ne može se objasniti statistikom. Ona se može samo osetiti.
Posebno nas je dirnuo jedan detalj. Pre utakmice sa OFK Beogradom insistirao je da odemo na prozivku Jošanice. Na tom okupljanju bili smo praktično samo nas trojica Slaviša, ja i legenda pazarskog fudbala, nekadašnji fudbaler Novog Pazara i Partizana, Ismet Čupe Ugljanin. Za njega je i taj trenutak bio dragocen, jer poštuje svaki klub, svakog igrača i svakoga ko je makar jednom ostavio trag u fudbalu ovog kraja.
U Gradskom parku dočekali su ga navijači. Zagrljaji, osmesi, ovacije i skandiranje njegovog imena bili su prizor koji se ne viđa često. Na svakom koraku osećao je da pripada ovom gradu.
Njegova supruga, divna i skromna žena, kroz osmeh nam je rekla:
- Ne pamtim kad je bio ovoliko srećan. U Beogradu je nekako povučen, kao što veliki gradovi često učine čoveku. A ovde, otkad smo stigli, osmeh mu ne silazi sa lica.
To je možda i najlepši opis onoga što Novi Pazar znači Slaviši Tokoviću.
Njegovo fudbalsko znanje nije zapisano u knjigama. Ono je u njegovom srcu. Samo istinski zaljubljenik u fudbal može da zna kad je Pazar igrao određenu utakmicu, kakav je bio rezultat, ko je postigao golove i ko je tada vodio ekipu. On je živa enciklopedija Novog Pazara.
Ipak, kad ga pitate da izdvoji jednog igrača, odgovor stiže bez razmišljanja Irfan Ire Vušljanin. O njemu zna toliko detalja da bi, u šali rečeno, možda i sam Vušljanin ponešto zaboravio što Siniša još pamti. Nije slučajno što na svojoj članskoj karti ponosno nosi broj 8, isti onaj koji je nosio njegov fudbalski idol.
Posebna je i činjenica da Slaviša svake godine obnavlja svoju godišnju članarinu FK Novi Pazar. Nijednu sezonu nije propustio otkako je postao simpatizer kluba. To nije obična kartica. To je dokaz vernosti.
Šetao je pazarskim sokacima u majici sa grbom Novog Pazara, kao čovek koji je došao da napuni dušu. Da ponese sa sobom energiju grada koji voli i ljudi koje poštuje.
U više od tri decenije koliko radim kao fotoreporter i dopisnik upoznao sam mnogo navijača. Ali ovakvu ljubav prema jednom klubu, a da čovek nije iz tog grada, zaista nikada nisam sreo.
Na kraju sam želeo da mu priredim malo iznenađenje. Odveo sam ga u novinarsku ložu kako bi utakmicu protiv OFK Beograda gledao iz sasvim drugačijeg ugla. Ni tamo nije bio stranac. Desetine ljudi prilazile su da ga pozdrave, zagrle i razmene po koju uspomenu.
A onda je usledio trenutak koji će, siguran sam, zauvek pamtiti.
Na poluvremenu mu se ostvarila velika želja, upoznao je Adema Ljajića. Dok su razgovarali, video sam kako pokušava da sakrije suze. To nisu bile suze tuge. To su bile suze čoveka kojem se ispunio san.
Možda će neko reći da je ovo samo priča o jednom navijaču. Za mene nije.
Ovo je priča o čoveku koji nas podseća da ljubav prema klubu nema granice, nema adresu i nema mesto rođenja. Ona stanuje isključivo u srcu.
Zato Slaviša Toković nije samo verni navijač Novog Pazara. On je ambasador grada, kluba i sporta u njegovom najlepšem obliku.
Hvala ti, prijatelju, što već 17 godina na najlepši mogući način pronosiš ime Novog Pazara. Takvi ljudi ne mogu da se kupe, niti da se stvore preko noći.
Oni se jednostavno rađaju sa velikim srcem.
A upravo takvo srce ima Slaviša Toković.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
