Mulić: Veliki uspeh pobediti jakog rivala sa desetoricom

Malo nam treba da se sve promeni i krene pozitivnim putem, rekao je Strahinja Pandurović pred duel sa Vojvodinom. I bilo je baš onako kako je trener u naglom usponu rekao. Prvi gol kad mu je vreme i crveni karton u najgore vreme da je na terenu bila neka druga ekipa odveli bi utakmicu u ćorsokak, to je gotovo izvesno. Kako su njegovi izabranici i bukvalno „iskrvarili” za ova tri boda bila bi apsolutna nepravda da ih nisu „upucali”. Vojvodina je imala šanse, posle isključenja Togbea naročito. Veliko srce i golman Bogdan Matijašević uz asistenciju faktora sreće, taman onoliko koliko je trebalo, i bodovi su ostali momcima koji su ih muški zaradili. Desetorica su odigrala za desetku.

Bila je to po mnogo čemu specifična utakmica, pa i po tome da je dala dva najbolja igrača. Kaim Dikson ili Bogdan Matijašević? Nijanse su presudile da to bude Jamajkanac, a ne bi bilo nepravedno i da je počast pripala mladom golmanu Pazara na pozajmici iz lučanske Mladosti. Gol i asistencija Kaima Diksona je taj promil koji mu je doneo prednost. Postigao je „lagani“ gol, jer je sve ono što se vodi kao važno i teško prethodno odradio Džonson Dauda. Dikson je bio na pravom mestu baš kao i u 80. minutu kad je uhvatio divno dodavanje Nikole Stankovića, bio brži i „namazaniji” od golmana Rosića, i na taj način zajedno sa Mulićem zatvorio do tog trenutka otvorenu utakmicu. I to nije bilo sve, aplauze na otvorenoj sceni napadač domaćina slušao je zbog raznoraznih finih poteza tokom svih 90 minuta.

Od isključenja Skime Togbea u 54. minutu Novi Pazar je ostao sa igračem manje, a kako je Bogdan Matijašević ispred stativa pravio vratolomije ispalo je da je u njemu imao dvojicu igrača. Poput mačke hvatao je sve šuteve, pre svih, Mulahusejnovića i Vidosavljevića. Čudesno je stizao sve što se moglo i nije moglo stići pri rezultatu 1:0, da bi kod 2:0 okovao noge „novosadskim haubicama”. Tako je spakovao u džep kompletan napadački red gostiju da je pitanje da li bi u još devedeset minuta kapitulirao.

Publiku je na noge digao debitantski gol u plavom dresu Fejsala Mulića. Pazarski Piter Krauč, možda Nikola Žigić ili Jan Koler (P.S. – pitaćemo ga sledeći put kome je najsličniji ili je unikat) čuvao je sve lopte koje je primao okrenut leđima, tačno ih odlagao, dominantno kupio centaršuteve u svom šesnaestercu. Samo na prvi pogled nije ga bilo mnogo u igri, a bilo ga je svuda, i levo i desno, i gore i dole. Bio je tamo gde treba da bude igrač njegovog profila u 80. minutu kad su potonule sve nade Savićevog sastava da iz Novog Pazara može otići neporažen.

- Pratio sam akciju i izlazak Rosića sa gol - linije. Osetio sam da će Dikson pre stići do lopte. Dao sam sve od sebe da istrčim i hvala Bogu isplatilo se.

Kad su plavi ostali sa desetoricom na terenu ritam je podignut za nivo više. Ni to nije pokolebalo volju i želju Mulića i saigrača.

- Veliki je uspeh sa igračem manje pobediti jedan tako dobar tim kakav je Vojvodina. Međutim, i u takvom odnosu snaga mi smo napadali i pravili akcije.

Da je u kladioničarskoj ponudi postojala mogućnost da se pogodi na koji način će Fejsal Mulić postići prvi gol u dresu Pazara sigurno bi 90 odsto „lovaca na dobitak“ tipovalo na gol glavom. Na varijantu da će sa loptom ući u mrežu verovatno niko ne bi ni pomislio. Špicu domaćeg tima ni na kraj pameti nije padalo da se odmah iz prijema odluči na šut u nezaštićenu mrežu.

- Sličan gol sam dao u Izraelu. I tada je mreže bila prazna, s tom razlikom  što sam prilikom tog  gola zaobišao golmana. Kad sam video da ispred mreže nema nikoga istog trenutka sam odlučio da idem do kraja – reče uz širok osmeh rekao je Fejsal Mulić.