DIREKTNO: Saša i Raća ostaju za sva vremena heroji ranjenog Partizana

Dok su generali komandovali fudbalskim poligonom JNA na Topčiderskom brdu, visoko iznad Beograda vijorila se zastava pobede! Ruka autoriteta pravila je čvrstu disciplinu i gradila mentalitet uspeha. Oličenje slobode je stiglo u epskoj nesalomivosti partizanskog pokreta pod naslovom da „Bitka za ranjenike“ bude put budućnosti i nepokolebljivosti!

Šta bi danas, da su živi, o „partizanskom fudbalskom pokretu“, za filmski scenario, napisali Nikšićani: Stevan i Veljko Bulajić i Ratko Đurović?

Danas se u Beogradu, daleko od Neretve, borimo za ranjenog Partizana, najstarijeg sina Jugoslovenskog sportskog društva... Jugoslavije više nema, ostali su samo partizani, kao uvenuli čuvari, zajedno sa simbolom svojim, nečega što je odavno prošlo.

U poslednjoj deceniji fudbalske bitke „pozobale“ su mnoge najbolje i najizraslije Partizanove sinove, na „bojnom polju“ potrošeni su kao treneri: Vuk Rašović, Zoran Mirković, Žarko Lazetić, Savo Milošević (dva puta), Aleksandar Stanojević (tri puta), Ilija Stolica, Gordan Petrić, Igor Duljaj, Albert Nađ, Marko Jovanović (dva puta), Nenad Stojaković, Damir Čakar..., a kao sportski direktori Ivan Tomić, Mladen Krstajić, Ivica Iliev i Predrag Mijatović. Ranjen je, „smrtno“, u srce, i Saša Ilić. Kuršum je pogodio i Radoslava Raću Petrovića. Danko Lazović bi isto bio na ovom spisku „ranjenih“ da se odlučio za prvu borbenu liniju, a ne pozadinu.

Previše „nastradalih“ i za jedan kraljevski klub kao što je Real Madrid!

Kada odana vojska „izgine“, a komanda odstupa i povlači se, teren ostaje prazan. Na njega, tako nezaštićenog, upadaju svakakvi „igrači“ željni popularnosti, momenta slave, da se fotografišu sa „trofejima“ i „ratnim plenom“ i jedinim ciljem – obogaćivanjem biografije.

Putem fudbala se najlakše „popreko“ izgradi društveni status i izleči kompleks! Uspostavljena dijagnoza nije stvarna. Nekada je sve bilo drugačije, zato „nekada“ i jeste prošlost.

Sadašnjost je opora i gorka, puna žuči. Došlo je vreme gologlavih partizana kojima je kapa sa simbolom pala u blato...

Šta će da se dogodi ako partizanski ranjenici Ilić i Petrović zaleče herojske rane i smognu snage da sa svojim odanim saborcima na terenu srede protivnike iz „Frankove“ Španije? Ako Partizan preživi Evropu, dok mu je u Srbiji stavljena omča oko vrata?

Rezultatski zaostatak iz predgrađa Madrida nije nenadoknadiv, ali položaj na prvenstvenoj tabeli je zabrinjavajući.

Fudbal, ponekad, zna da iznenadi, oživi sva potonula osećanja i neutrališe gubitničko razočarenje. Baš kao i život koji je bio satran i zgažen u Beogradu 1941 aprilskim bombardovanjem, ali je četiri godine kasnije vaskrsnuo!

Ranjenici Saša Ilić i Raća Petrović nisu birali trenutke. niti su kalkulisali, stali su „u stroj“ kada im je srce reklo da brane ono što ih je fudbalski stvorilo. To nije greh, to je hrabrost. Zato je pred njima bitka života. Retki su ljudi trenutka izazova i iskušenja, sa herojskim prsima ispred svih, koja nude „neprijateljskoj“ municiji.

Kada sve prođe...

U vojničkoj doktrini pukovnici su retko bili pokojnici, ali su zato pokojnici često postajali pukovnici! Koje obeležje će imati humke u Humskoj tek ćemo da vidimo?!

Ako ih uopšte i bude...

Danas „inteligencija“ stvara razne fikcije, zaboravljajući stvarnost i postulate osnovnog bitisanja, mučenje u pisanju scenarija jer je i Sutjeska fudbalski presušila...

Šta god da se dogodi, Ilić i Petrović, kao i svi ostali „pali“ drugovi ostaće deo zapisane istorije Partizana. To nikad niko neće moći da izbriše!

Heroji se večno pamte. Kao partizani!