„Slovenci hteli da mi uzmu stan ako pređem u Zvezdu”

Ljubiša Dalanović, nekadašnji golman Bora i ljubljanske Olimpije, imao je ponude Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i zagrebačkog Dinama, ali ga Zmajčeki nisu želeli videti bilo gde, osim u glavnom gradu Slovenije. Kaže da mu je u Ljubljani bilo lepo, pa i ne žali za propuštenim prilikama. Danas sa porodicom živi nedaleko od Vrhnike i uživa u penzionerskim danima.

Ljubiša Dalanović bio je jedan od najpouzdanijih čuvara mreže u Jugoslaviji. Sjajne odbrane u Boru preporučile su ga Olimpiji, gde je potvrdio klasu. Sportske povrede ugrozile su mu sluh, ali tu je bila supruga Verica da pomogne i da posreduje u razgovoru.

Rođen je 6. februara 1953. u Radujevcu. U fudbalu je prvo bio desno krilo, ali sudbina je mešala karte.

- Da, bio sam desno krilo. Igrali su prvi i drugi tim Bora, ali je golman preplivao Dunav, izbio na obalu susedne zemlje, pa su ga uhapsili Rumuni. Onda je trener mene izabrao za golmana i pobedili smo drugu ekipu. Trener Pilčević rekao mi je da dođem u Bor kao golman. Potpisao sam ugovor na pet godina. Ubrzo su me poslali u Split da učim od legendarnog Vladimira Beare. Ubrzo su ljudi iz Hajduka želeli da potpišem za njih, ali čelnici Bora nisu hteli ni da čuju. Klub je imao odličnog golmana Hajdukovića, ali ja sam nakon godinu dana prigrlio „jedinicu“ i nikom je više nisam dao -  priča Dalanović.

Bilo je mnogo trenutaka, i previše da bi se sve upamtilo.

- Pet godina branio sam u Boru. Klub je tada imao mnogo dobre igrače. Međutim, sve ekipe su avionom dolazile do Beograda, a otuda do Bora autobusom. Svi su se žalili da im je daleko. I onda je Crvena zvezda igrala sa Realom, pa na prvoligaškoj utakmici Bor – Crvena zvezda nisu bili u timu Džajić, Antonijević i još jedan broj zvezdaša. Bilo je dogovoreno da se meč završi nerešeno, ali u finišu je Stevan Komljenović zatresao mrežu Beograđana. Sumnjamo da je Zvezda izvršila presiju na sudije, kasnije smo sve izgubili i ispali iz Prve lige Jugoslavije. Nikada se više nismo oporavili i danas je teška sudbina kluba iz Bora. Otišao sam u Olimpiju, a Bora Đorđević je prešao u Hajduk.

Bor je ispao iz društva najboljih, a golman je prešao u Olimpiju. U Ljubljani je proveo 11 godina, branio 550 puta za Zmajčeke.

- Najčešće se setim utakmice sa Partizanom. Imao sam od Olimpije, a zbog Hajduka, duplu premiju. Sudija je meč produžio deset minuta, Partizan je postigao gol i postao šampion Jugoslavije, nakon dugih 11 godina.

Ima i jedna anegdota oko tog meča u kojem nije igrao Dalanovićev veliki prijatelj Ilija Zavišić.

- Posle te utakmice Nenad Bjeković poklonio mi je  dres. Odlično sam branio, zaustavio brojne udarce, pa se on odlučio na tako nešto. Što se tiče mog prijatelja Zavišića, on je Negotinac. Zajedno smo igrali u Boru, a supruga mu je bila prva komšinica u Boru. Kod mene su se upoznali, pa su i danas zajedno.

Ljubiša je imao ponude Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i Dinama.

- Potpisao sam predugovor sa Partizanom 1975. godine, ali ljudi iz Olimpije došli su u Bor, ubedili me i dali mi više novca. Dve godine kasnije htela me Zvezda. Olimpija je traži 100.000 maraka odštete, crveno-beli su prihvatili, a Olimpija je povećala na 200.000. I to je Zvezda prihvatila. Kad je Olimpija povećala zahtev na 300.000, a Zvezda i to prihvatila, tada su ljudi iz Olimpije zapretili mi da će mi uzeti stan. Zato nisam prešao na Marakanu, kod trenera Gojka Zeca. Mada, bilo je meni lepo u Olimpiji i u Ljubljani.

I na golu reprezentacije Jugoslavije tada je vladala opšta gužva. Bilo mnogo vrhunskih golmana, a da je danas u onim godinama, bio bi u nekom od vodećih evropskih klubova.

- Imao sam i tada više ponuda iz Evrope, ali nije mi se dalo da odem. Deca su mi pošla u školu i teško je bilo da odem u inostranstvo. Pozvan sam i u reprezentaciju. Miljan Miljanić mi je obećao da ću da branim protiv Argentine u Beogradu, ali stigao mi je poziv u vojsku i za tri dana morao sam da budem u kasarni u Novom Sadu. U državnom timu su još bili Aleksandar Stojanović i Dragan Pantelić.

Dalanović danas sa porodicom živi nedaleko od Vrhnike, ostao je u fudbalu.

- Donedavno sam bio trener golmana u Olimpiji i u Vrhnici. Sada sam u penziji i uživam u šetnjama. Odem u šumu i uberem pečuraka. Idem da berem borovnice, pokušavam da uživam u životu.

Ljubiša ode i do Bora, pola srca je tamo „zarobljeno“.

- Idemo u Bor svake godine. Od svih saigrača tamo su Sava Petković i Dule Popović. Ostali su umrli ili su negde se iselili. Imam i državljanstvo Srbije, kuću u Radujevcu.

Dalanović smatra da bi danas jugoslovenska prva liga bila jedna od najboljih na Starom kontinentu.

- Golman Srbije Predrag Rajković je iz Negotina. Njegovog oca sam trenirao u Hajduk Veljku, na zalasku moje karijere. Kasnije je on bio trener svom sinu, današnjem reprezentativcu. Dakle, moja trenerska škola dala je dobre rezultate.

Pamte ga stariji poklonici fudbala, njegov lik dugo je titrao pred očima sudiji Maksimoviću iz Novog Sada, pa Neši Bjekoviću, Iliji Zavišiću i plejadi Partizanovih asova koji su nakon 11 godina, ipak, iz Ljubljane u Beograd odneli trofej šampiona. Ljubiša Dalanović umalo da im pokvari slavlje. Golmančina i ljudina prve klase...