Ivane, nismo stigli do Novog Pazara…

U sredu je, u 67. godini, otišao na neki bolji svet, u nebesko plavetnilo, izvanredan čovek.

Teško je danas reći i izmeriti da li je Ivan Gudelj bio veći fudbaler ili čovek.

A, možda to i nije važno, oni koji su ga poznavali znaju da je bio i jedno i drugo - veliki.

Imao sam sreću da ga upoznam najpre na Zlatiboru, na Festivalu sportskog filma, a onda smo naše poznanstvo i prijateljstvo podigli na sasvim drugi nivo na Mundijalu prijateljstva u Ulcinju, zahvaljujući zajedničkom prijatelju Pavlu Pepđonoviću.

Od tada pa sve do prekjuče redovno smo se čuli. Razmenjivali utiske, pričali o fudbalu, životu, ljudima… I uvek je u tim razgovorima bilo nečeg posebnog. Ivan je bio tih, skroman, nenametljiv, ali neverovatno inteligentan čovek. Pamtio je detalje. Govorio je mirno, bez velike priče o sebi, iako je iza njega stajala karijera o kojoj bi mnogi mogli da napišu knjigu.

A, zaista je imao šta da kaže.

Rođen je u Imotskom, odrastao u Zmijavcima, fudbal počeo da igra u Mračaju iz Runovića. Kao dečak stigao je u Hajduk i vrlo brzo pokazao da je pred njim velika karijera. Za splitske „bile” odigrao je čak 362 utakmice i postigao 93 gola. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupio je 33 puta i autorizovao tri pogotka. Bio je najmlađi kapiten u istoriji jugoslovenske reprezentacije, igrao na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. i Evropskom prvenstvu u Francuskoj 1984. Bio je jedan od najboljih fudbalera svoje generacije.

A, onda je sudbina, po ko zna koji put, pokazala koliko ume da bude surova.

Sa samo 26 godina morao je da prekine karijeru zbog hepatitisa B. Poslednju utakmicu odigrao je protiv Crvene zvezde na Poljudu. U trenutku kad je bio na pragu velikog transfera i govorilo se o Real Madridu, fudbalski san prekinut je na najbrutalniji način. Ali, Ivan nije dozvolio da ga život porazi!

Ostao je u fudbalu. Radio je kao trener, instruktor i selektor mlađih reprezentativnih selekcija. Posvetio je veliki deo života mladima, prenoseći im znanje, iskustvo i ono najvažnije – ljubav prema fudbalu.

Imao sam privilegiju da za svoju matičnu kuću izveštavam sa prvog Mundijala prijateljstva u Ulcinju, gde je upravo Ivan Gudelj bio jedna od glavnih zvezda. Njegova knjiga, njegov film, njegova životna priča…

Imali smo zajedničku želju, iskrenu, od srca - da Ivan dođe u Novi Pazar, predstavi svoju knjigu i film, upozna grad o kojem smo toliko pričali. Grad koji živi za sport, posebno za fudbal. Želeo je da vidi taj naš Pazar, oseti atmosferu, upozna ljude. Malo je falilo… Ruka sudbine nije mislila tako. I to će mi ostati kao jedna od onih neispunjenih želja koje čovek nosi sa sobom.

Sećam se našeg poslednjeg razgovora. Pitao me je: „Kakva je euforija u FK Novi Pazar? Gde je zapelo oko promocije knjige i filma? ”

Rekoh mu: „Ivane, ovo je leto. Sačekaćemo da prođe Ulcinj i peti susret Mundijala prijateljstva, pa ćemo malo zajedno pogurati da dođeš u srce Sandžaka, u fudbalski Pazar.”

Verovao sam da imamo vremena. Mislio sam - biće prilike. Nismo znali da vreme ponekad ne pita čoveka za dogovor. Nije nam se dalo, Ivane…

Ostaće mi sećanje na naše šetnje starim Ulcinjom. Na razgovore koji su mogli da traju satima. Na predivne fotografije. Na Gudeljovu neverovatnu ljubav prema Hajduku. Pričao mi je kako je kao dečak iz malog mesta stigao u beli dres Hajduka, kako se njegov fudbalski put otvorio i kako je, gotovo preko noći, od dečaka iz Zmijavaca postao jedan od simbola jednog velikog vremena. Ali, ono što ću ja najviše pamtiti nije statistika. Neće to biti 362 utakmice. Neće biti 93 gola. Neće biti 33 nastupa za Jugoslaviju. Neće biti kapitenska traka. Pamtiću čoveka. Onog tihog i skromnog Ivana koji nikada nije morao da podigne glas da bi ga ljudi slušali. Pamtiću prijatelja koji je voleo fudbal, Hajduk i ljude. I zato ovo nije priča. Ovo je posveta jednom velikom čoveku. Čoveku koji je iz fudbalskog života otišao onda kada se niko nije nadao da će otići. A prekjuče je, kao da se istorija ponovila, otišao i iz ovog života. Previše rano. Pre nego što smo završili naše razgovore. Pre nego što smo zajedno stigli u Novi Pazar. Pre nego što je održao promociju knjige i filma među ljudima koji bi ga, siguran sam, dočekali raširenih ruku.

Ivane, ostao si mi dužan jedan dolazak u Pazar. A, ja tebi dugujem jedno veliko hvala. Za prijateljstvo. Za razgovore. Za fotografije. Za uspomene. Za sve ono lepo što ostaje iza čoveka kad ode. Možda nismo stigli da te dovedemo u Pazar, ali ćeš, Ivane, ostati u našem Pazaru. U našim pričama. U našim fotografijama. U našem fudbalu. U sećanju ljudi koji su imali sreću da te upoznaju. Počivaj u miru, veliki Ivane. Tvoj Pazar te nije dočekao, ali te neće zaboraviti.