Gol protiv Dinama za pamćenje

Duboki su koreni fudbala u Kotoru, bilo je u vreme kraljevine Jugoslavije igrača koji su stigli do BSK-a (Bruno Knežević) i Vojvodine (Zvonko Požega), a zati i do državnog tima Jugoslavije, ali ipak kotorska legenda je Vlatko Franović (88), koji je ostvario karijeru za priču. Počeo je u Bokelju još 1954. godine, igrao na novom igralištu, a  ubrzo se afirmisao pa je prešao u Budućnost igrao u prvoj ligi a 1965. godine u finalu kupa Jugoslavije u Beogradu, Dinamo - Budućnost (2:1) i dao gol za tim Budućnosti.

 - Sećam se dobro tog finala. Klub iz Zagreba je bio favorit, ali mi smo pružili odličan otpor no pobeda i kup je ostao Dinamu, a oba gol za sastav iz Zagreba dao je Slaven Zambata čiji su porodični koreni baš iz Kotora. Bilo je i drugih velikih utakmica, posebmo kada smo u tadašnjem Titogradu dočekivali klubove velike četvorke - seća se Vlatko Franović.

Privržen fudbalu od malih nogu rado se seća duge i berićetne karijere u kojoj je osim matičnog Bokelja i kasnije Budućnosti igrao još i za Sutjesku, a na kraju i Lovćen što nije ostvario niko u istoriji crnogorskih klubova.

Kasnije, Vlatko Franović je dugo igrao mali fudbal i tu je bio pravi majstor, a danas redovno prati sva zbivanja kako u Kotoru i Crnoj Gori tako i na evropskoj pa i svetskoj sceni. Igrao je u dresu sa brojem 10, opasan u napadu, ali i proigravanju i posebno podseća na braću Folić, golmana Hajdukovića, Gardaševića, Savkovića, Šorbana, Ćerića i druge asove Budućnosti iz godina kada je nosio plavo - beli dres. Bio je ljubimac navijača u Titogradu koji su mu sa tribina skandirali Frane, Frane…

Kao trener, Vlatko Franović je sa uspehom bio na kormilu Bokelja, a zanimljivo da su u mladim godinama za jedno u kotorskom klubu igrali, uz Vlatka, i njegova braća Andrija i Milenko - Dakan.

Fudbalska priča u Kotoru ne može se opisati bez Vlatka Franovića pa je tako i u filmu 100 godina fudbala u Kotoru (1922-2022), sećanje Franovića dobilo posebno mesto.