Grbić: Medalje mi ne hrane ego

Nikola Grbić. Jedan jedini neponovljivi. Ne toliko ni zbog uspeha, koliko zbog iskrenosti koju nosi u sebi, jednako dobro kao i eksploziju emocija. Ali ih ne daje, vešto krije čak i mimiku na licu, ne pada u trans. Poen proslavlja stisnutom pesnicom. I tako već više od tri decenije, prvo dok je kao igrač harao svetskom i evropskom scenom, potom i kao trener, pa selektor, u ovom trenutku Poljske sa kojom će do OI u Los Anđelesu!

I ništa novo nema kod prvog stručnjaka novog-starog šampiona Evrope, ovogodišnjeg vladara Lige nacije, čoveka koji je uspeo nemoguće, koga porede sa čarobnjakom šta je sve napravio sa belo-crvenim od trenutka kad je seo na klupu – deset od deset medalja, ukupno 31 kao igrač i selektor. Brojevi od kojih čovek prosto da se naježi. 

Ne i Nikola. Otkriće i zašto, u ekskluzivnom intervjuu za Sportski žurnal u trenucima dok je slavio još jedan veličanstven rezultat i to u Varšavi sa čelnicima Federacije, igračima, brojnim medijima koji su se tiskali da pozdrave šampione.

I pre pitanja, Grbić će iskreno:

- Pokušao sam malo da spavam, ali ne ide. Čekamo još te oficijalne stvari gostovanja na televiziji, intervjue. Dva dana će sve to trajati a onda pravac u normalu.

Kako ste?

- Umorno. Kad ste pet meseci u pogonu treninga, priprema za sve ovo. Objektivno, najvažniji cilj je da dobro igraš, budeš prvak Evrope, automatski si se kvalifikovao za Olimpijske igre u Los Anđelesu. I to je bilo primarno i kad kažem da je cela ekipa bila u pogonu, to je tako. I položila je važan zadatak. Ako baš moram da budem iskren a hoću, voleo bih da odem na neko pusto ostrvo, da se sklonim od svih samo zbog mira – polako se razbuđivao Nikola kroz jedan od stotine intervjua koje je dao „sedmoj sili“

Kažete povratak u normalu?

- Apsolutno. Da vodim mlađeg sina u školu, odem do teretane, kad se vratim bacim se na sređivanje kuće, idem u nabavku namirnica, radim uobičajene stvari. Dakle u ulogu muža, tate i taksi drajvera.

Može o Evropskom ali od čelendža u prvom setu, bilo je zanimljivo?

- Kad se desi tako nešto sad ja treba da pričam bajke, video sam šta se dešava, znao sam da je to. Smešno. Ali ti u tom trenutku imaš jedu video proveru, igrač je ispucao loptu u aut. Naravno da neću da tražim za to, kad se vidi da je odsmečovao u aut daleko od bloka. A vidim da su igrači u fazonu „pitaj za mrežu“. Što da ne za nec dodir. Podigao sam ruku i čekao. A nije bilo šanse da se vidi golim okom, bilo je minimalno. Ne pamtim da sam nekad, možda jedno eventualno dva puta u životu tražio u bitnom momentu. Već sam se pomirio, izgubili smo set i idemo dalje. Međutim, desilo se da je provera uspešna. Eto, nas je pogledao odozgo.

Ponovo vaša mirnoća u neverovatnoj finalnoj utakmici?

- Nisam paničio, znao sam da će biti teška, dugačka utakmica. Dve smo igrali sa Francuzima, obe izgubili. I ovog puta sam se spremao na tu vrstu scenarija. Znao sam da neće biti 3:0, nema šanse. S druge strane, znao sam da smo bolji, da imamo više kvaliteta da se izbori povratak na naš, najviši nivo i to desilo.

Kad ste se najviše iznervirali?

- Protiv Bugarske, meč u kome je njihov igrač udarao kratku dijagonalu a ja stalno govorio šta da rade da bi ga zaustavili. Ne vredi, on je četiri puta napao po istom principu i sve prošao. Ti setovi na 25:23, 26:24. Ako ti kažem da će to da uradi, uradiće. Ako ne budeš primenio, ništa od naših zamisli. Poenta našeg posla je da kad provališ šta protivnik radi, da se adaptiraš na to i probaš da ga zaustaviš. E takve stvari me u trenutku frustriraju. Na kraju smo i izgubili meč. Posle toga smo imali sesiju na kojoj sam rekao „ljudi, vi mene možete da slušate, ali ako to ne primenite, džaba sve.“

Pritisak da ili ne?

- Imati pritisak je privilegija. Ako nemaš, nemaš nikakva očekivanja, za šta se ti boriš?! Spremaš se samo da učestvuješ, besmisleno je. Imati pritisak i velika očekivanja, da zato što znaš da si u stanju to da uradiš. Po meni, mi treneri jesmo privilegovani. Nije lako, štaviše, ali igrati konstantno pod pritiskom te dovodi u stanje pripravnosti, konstantno si u tome kad god da igraš, pripremaš se, svakako i protiv ekipa koje žele da skinu skalp protiv tebe. I mi non-stop praktikujemo sa takvim timovima koji rizikuju na servisu, sa dizačima koji će probati sve kombinacije da distribuiraju lopte napadačima, da menjaju, koji čine sve da nas uvedu u frustrirajuću situaciju. Moraš da si spreman na sve, na težak scenario, hteli mi ili ne, pre ili kasnije može da se desi.

Ukomponovali ste mlade igrače i iskusne i svi su dobili šansu, neki poput odličnog Semenjuka počinjali s klupe i to bez žalbi - kako?

- Svaki dan ponavljam, svaki dan - moja prošlost igračka mi pomaže mnogo! Negde znam šta im prolazi kroz glavu i znam šta treba da rade kad taj momenat dođe, govorim kako da se pripreme, na šta da obrate pažnju, kako da razmišljaju. Na treningu to se radi. Nije kao u „Matriksu“ da ubacim čip u glavu i sve ok. Više je kao hrana, kad se ubaci u usta, dok se sažvaće, dođe do želuca, do stomaka, šta valja ostane, šta ne, izbaci se. Tako je i ovde. Istina, nekim igračima treba više da shvate, nekima ne. Dug je proces. Dešavalo mi se i da prekinem trening i kažem „momci, ovo ne ide u dobrom smeru“, pa ponovo. Mladi kad se nađu pored Semenjuka, Fornala, Leona, kad vide njih da grizu, napadaju, idu na svaku loptu, ne mogu da se šale. I znam da me ponekad mrze, da ne kažem šta misle, možda i opsuju (smeh), ali znaju zašto to radim. Kod mene ličnog napada nema nikad, ne idem kao moje kolege da te vređaju lično da bi izvukli maksimum.

Najbolji primer je temperametni Tomaš Fornal?

- Recimo. Na početku sezone imam individualne razgovore sa igračima, kako oni misle, šta njima treba od mene. Forni, ponekad me iznervira na treningu ako ga čačnem, ako ga ne podržim kad nešto radi kako i što ne treba. Bilo je trenutaka da ode u sobu, izduva se, verovatno mi sve po spisku... I na kraju svega kaže „bio si u pravu“ . Zavisimo jedni od drugih do tog nivoa, da možemo da imamo mnogo obostranog poverenja što i jeste važno, što im treba za njihovo dobro.

Za kraj, ali udarno – medalje i broj, rekordi, nešto čega ste se dotakli na početku razgovora?

- Prosto me ne zanima. Znam da novinari izvlače statističke podatke, „jedini trener u istoriji sa deset medalja“, jedini trener u Poljskoj koji je napravio..“. To dokazivanje da sam to i to, meni to ne pomaže da budem bolji, da naučim iz greške, da upoznam bolje moje igrače. Što sam ne znam fenomenalan, da se  ne izrazim žargonski (smeh). Šta će to meni. Ni medalje, ni to mi ne hrani ego. Ne razmišljam na taj način, ne pridajem važnosti tome, fokusiram se na dalje na ono što sledi. Evropsko prvenstvo je za mene zatvoreno poglavlje – u dahu će uvek iskreni Nikola Grbić koji je u prilog tome otkrio jedan potpuno neobavezni razgovor sa prof. dr Vladimirom Koprivicom:

- Gledao sam finale iz Sidneja posle 15 godina i to slučajno sam uhvatio. Pitam profesora „jel moguće ovo“. Samo je odgovorio „da, jer ti uvek gledaš dalje“. Tako će biti i sa ovim šampionatom, pogledaću kao trener čisto da vidim šta je bilo dobro a šta treba unaprediti!