Plavi mesec i zlatno sunce

Zašto hladni pasusi londonskih sudnica nikada neće izbrisati znoj sa terena i trenutak kada se plavi mesec pretvorio u zlato ?

 Malo je onih među milionima modernih konzumenata fudbalskog zabavnog parka koji znaju da melanholična balada „Blue Moon” uopšte nije himna trijumfa. Naprotiv. To je kultna pesma o usamljenosti, čežnji i čekanju na čudo koje se gotovo nikada neće desiti. Svaki put kada pre početka meča na Etihadu desetine hiljada navijača horski zapeva ove stihove, oni nesvesno oživljavaju jedan stari jezički idiom. Izraz „once in a blue moon” označava potpunu neverovatnost — pandan našoj metafori „ kad na vrbi rodi grožđe“.

Navijači Mančester Sitija su ovu pesmu usvojili  u vremenima svoje najveće sirotinje i ispadanja u niže lige. Pevali su je kao prkosnu samoironiju pred moćnijim  , grleći svoju muku na kiši. Međutim, kada su se pojavili hladni birokratski izveštaji i stotine administrativnih optužbi, ova himna je u javnosti dobila novo,  značenje. Naftni dolari iz Abu Dabija ušli su u klub, a za hladne tehnokrate, to zlatno sunce koje je obasjalo plavi mesec izgledalo je veštački — kao nešto što se može izmeriti samo papirima i računima. Ali fudbal nije knjigovodstvo.

Ovde nema mesta za jeftino likovanje. Ovaj sukob uopšte nije trijumf nekakve apstraktne fudbalske pravde. Ovo je prva iskra jednog opasnog procesa — pokušaja da se uvede retroaktivni, advokatski VAR. Svesno gurnut u lavirinte paragrafa, forenzičkih konstrukcija i berzanskih špekulacija, globalni fudbal je počeo da proždire sopstvenu supstancu.   Ovo je doba u kome se prvaci više ne proglašavaju u maju na travi, već deceniju kasnije u zatvorenim pravosudnim kancelarijama u Londonu. Neko kao da je odlučio da rascepi do juče jedini istinski globalni integrator društva koji je povezivao radnika iz Mančestera i dečaka iz Afrike.

Prilikom kreiranja pravila o finansijskom fer-pleju, birokrate su kratkovido previdele momenat kada će u klubove početi da ulažu čitave države. Odogovor vladajućih struktura bio je guranje igre u sulude pravne sporove u kojima ishod niko ne može da prejudicira.  . Fudbalom su zavladali pasusi, a igra i navijačka strast potisnute su u drugi plan.

Ipak, nije sve tako crno, niti je Siti grupa donela samo pustu komercijalizaciju. Naprotiv, oni su izgradili planetarnu imperiju od čak trinaest klubova na pet kontinenata, unoseći tihu revoluciju u sportsku nauku, gradeći najmoderniju infrastrukturu i pomažući lokalnim zajednicama širom sveta. Iz tog pažljivo vođenog sistema izrastao je i jedan Vensan Kompani, kultni kapiten koji danas sa klupe predvodi veliki Bajern Minhen. Na terenu Etihada smo, na kraju krajeva, godinama gledali čistu, fudbalsku  „rapsodiju u nežno  plavom“.   I zato se danas, u ovom birokratskom košmaru , mora postaviti jedno ironično pitanje: Hoće li sudije u skupim odelima sada retroaktivno oduzeti i Zlatnu loptu jednom Rodriju? Hoće li i njegov znoj proglasiti običnom pravnom greškom?

Pravda koja kasni čitavu deceniju nije nikakva pravda. To je obična statistička kozmetika i paravan za sopstvenu nemoć. U fudbalu danas ima previše nefudbalskih ljudi – investicionih bankara, revizora i forenzičara. Ali u ovom tihom ratu, Premijer liga je podjednako ukaljala sebe. Gde je ta moralna policija bila pre deset godina? Britanska država i sama liga su sve ove godine uredno, bez ikakvih etičkih dilema, uzimale stotine miliona funti kroz poreze od tog istog zalivskog kapitala.   

Sada se pred nama otvara nadrealno pitanje: Šta uraditi sa istorijom? Kako će suvi sudijski papir izbrisati čuvenih osam titula Premijer lige koje je ovaj klub realno osvojio na terenu u poslednjih četrnaest godina? Kako izbrisati legendarni gol Serhija Aguera u 93. minutu 2012. godine? Hoćemo li poništiti sezonu 2018. kada je Pep Gvardiola sa sto bodova marširao Ostrvom? Šta raditi sa četiri uzastopne titule vezane  sportskom dominacijom na travi?

Ironija je dovedena do vrhunca. Sportski sistem ozbiljno razmatra da te pehare retroaktivno prepiše Mančester Junajtedu ili Liverpulu. Evropa iz afere Kalčopoli očigledno nije naučila ništa. Zamislite taj apsurd u kojem se Stiven Džerard budi ujutru, otvara poštanski paket kurirske službe, a u njemu se nalazi zlatna medalja iz 2014. koju mu šalje nekakva komisija iz Londona. Da li je to trijumf sporta? Da li će navijači Liverpula zbog toga izaći na ulice danas? Naravno da neće. Jer emocija se ne može deponovati na bankovni račun. Istorija na terenu je već ispisana u znoju, a pokušaj da se ona izbriše administrativnom gumicom samo pokazuje koliko je birokratski aparat impotentniji od same igre.

 Navijači su verovali da je fudbal romantična nada da mali mogu postati veliki. Ali ovaj hladni sudijski zalet je pokazao da su u zajednički zagrljaj „ fudbalskog neokolonijalizma“ bahato ušetale hladne brojke kojima je fudbal bio sredstvo za kupovinu globalnog prestiža. Napravljen je sistemski presedan koji je zdrobio tradicionalne ekonomske zakonitosti fudbala.

Ovaj proces protiv Mančester Sitija nije nikakav trijumf pravde. Kada utakmica preraste u rat advokatskih kancelarija, a ne lepote igre , finansijski balon puca.  Danas Mančester Siti zaista više nije sam. Oko njega su se okupili rivali koji već spremaju zajedničke privatne tužbe teške stotine miliona funti. Ali u tom društvu više nema ni sna ni trunke ljubavi. Ostali su samo paragrafi i jeziva neminovnost konačnog raskola. Kada danas pogledamo ka Etihadu, ne vidimo trijumf pravnog sistema, već izmanipulisani Plavi mesec koji sjaji nad hladnim zidinama suda. Liga je možda dobila bitku sa sopstvenim pasusima, ali fudbal je definitivno izgubio svoju nevinost. 

Pa ipak, kada se mastilo na papirima konačno osuši i kada korporativni giganti definitivno podele svoj  plen, jedna stvar mora ostati apsolutno netaknuta. Novac može kupiti astronomske ugovore, države mogu kupovati klubove kao svoje geopolitičke igračke, a sudovi mogu do mile volje prepravljati zapisnik. Ali milijarde nikada neće moći da kupe onu svetu suštinu zbog koje ova igra uopšte živi.

Istinska nada ne stanuje u staklenim, sterilnim kancelarijama u Londonu ili Cirihu. Ona je preživela tamo gde je sve i počelo: na terenu i stadionima, u dečačkim snovima na Balkanu, u Africi i Južnoj Americi, gde se lopta još uvek kotrlja iz čiste, sirove strasti. Ona živi u navijaču koji nema pojma šta je nekakav finansijski koeficijent, ali savršeno dobro zna onaj nezamenljivi osećaj kada peva i plače iz istog razloga, jer voli svoj klub, jer veruje da „plavi mesec može postati zlatan “.

Ovaj potres će možda do temelja srušiti veštačku kulu od karata moderne fudbalske industrije. Ali kada se prašina ( pa makar i zlatna bila)  srušenog korporativnog glamura  konačno slegne, igra će se, paradoksalno, vratiti svojoj pravoj kući. Vratiće se onima kojima lopta nije deo investicionog portfolija, već deo života. Tamo gde se lopta kotrlja iz čiste ljubavi, daleko od hladnih sudijskih zidina i geopolitičkih ucena, ponovo izvire... onaj isti, neiskvareni Plavi mesec. On vraća fudbalu izgubljeni san u srcu i onu sopstvenu ljubav koju mu nikakvi milijarderi i forenzičari nikada, ali baš nikada, neće moći oduzeti.

Postoji neka čudna, gotovo sudbinska veza između radničkih gradova i setnih melodija. Kada su Ričard Rodžers i Lorenc Hart davne 1934. godine napisali „Blue Moon”, teško da su mogli zamisliti da će ova holivudska balada o usamljenosti postati   emotivni štit jednog fudbalskog kluba sa severa Engleske.  Ključni momenat dogodio se u avgustu 1989. godine na Enfildu, kada su umorni navijači, zadržani na tribinama posle meča sa Liverpulom, horski zapevali ove stihove i prepoznali se u toj samoći. A kada se povuče crta, ta velika pop-kulturna spirala ove pesme zatvara se na najlepši način. Pre nego što su je Lijam Galager i navijači obojili u rok i prkos, ona je pripadala velikanima koji su joj udahnuli besmrtnost. Uz prelepu i duboku setu pevale su je legende koje su oblikovale istoriju muzike. Upravo Bili Holidej ju je izvodila sa onom istom, ogoljenom tugom i melanholijom koju su navijači kasnije prepoznali u praznim noćima Enfilda. A kao apsolutni vrhunac i istorijski hit, Elvis Prisli je 1954. godine u studiju San rekordsa snimio svoju kultnu, rokenrol verziju. Prislijev vanzemaljski falseto i prazan, eho zvuka pretvorili su „Blue Moon” u usamljenički krik koji je promenio muzičku istoriju. Simbolično i tačno – i istoriju Mančester Sitija. Period od 2009. do 2018. godine, za koji se Siti danas tereti, u očima birokratije predstavlja samo devet sezona finansijskih anomalija i navodnog veštačkog upumpavanja kapitala. Ali za navijače, to je period u kome je izrastao neviđeni sportski mit:

 Svi ti antologijski uspesi utkani su u stih: „And when I looked, the moon had turned to gold” (A kada sam pogledao, mesec se pretvorio u zlato).

Dok se van terena vodi pravna bitka za papire, tribine Etihada su izgradile mentalitet čistog prkosa. Stajaće i dalje ponosno na kiši, duboko ohrabreni znanjem da će se, pre ili kasnije, iza tamnih oblaka ponovo pojaviti njihovo zlatno sunce. Jer, oni su to čudo već jednom doživeli. Znaju kako izgleda kada se mračni januar pretvori u zlatno majsko predvečerje i kada se najluđi snovi ostvare. Taj ukus trijumfa i sećanje na dodir vrha sveta niko im nikakvim dekretima ni pravnim procesima ne može izbrisati iz sećanja. Naprotiv,  duboko ohrabreni ponosnim znanjem da su već jednom svedočili   onoj nezaboravnoj majskoj noći u kojoj se plavi mesec pred njihovim očima konačno pretvorio u zlatno sunce.

* Priča inspirisana stihovima zvanične himne Mančester Sitija „Blue Moon”. Stihovi istaknuti kurzivom su deo te himne.