Petar Caco Ljumović jedan je od najvećih legendi podgoričke Budućnosti. Doduše, češće je bio asistent nego što je pogađao protivničku mrežu. Čak 12 sezona nosio je dres jednog od simbola Crne Gore, a kasnije je igrao u Grčkoj i u Francuskoj. Bio je i trener duži niz godina.
Rođen je 15. aprila 1954. u tadašnjem Titogradu. Na početku razgovora za naš list Ljumović je govorio o nadimku:
- U rodbini su mi tepali Cule-Caco i ostalo je Caco. Gde god da pitate za Caca, znaće vam reći, a ako pitate za Petra Ljumovića, neki će se dobro zamisliti da kažu. U to vreme svi smo mi imali nadimke, tako smo bili obeleženi - pojašnjava Ljumović.
Zanimljivo je Petrov put do fudbalera.
- Tamo gde sam živeo bilo je dosta livada i na svakom ćošku se igrao fudbal. Možda najviše dugujem mom pokojnom stricu Joški Ljumoviću, nekadašnjem igraču Budućnosti i Bora. On me forsirao, a jednom je u Makarskoj Ante Biće Mladinić za mene rekao: ’E, sad ćete da vidite šta je suvi talenat“.
Proveo je četiri sezone u OFK Titogradu. Ostalo je uspomena iz tog perioda.
- Igrali smo u južnoj grupi Druge lige. Mnogo je dobrih igrača bilo: Ante Miročević, Nikola Jovanović, Učeković, ja... U tom klubu sam bio od 1968. do 1972. godine. Prešao sam u Budućnost na zahtev trenera Dušana Nenkovića, koji je bio i trener splitskog Hajduka.
Došao je u Budućnost i plavi dres nosio je od 1972. do 1984. Budućnost je igrala lepršav fudbal, a Caco se izdvajao.
- Imali smo više kvalitetnih igrača. Bili su tu Ante i Janko Miročević, Dragan Vujović, Vojo Vukčević, Mojaš Radonjić, Rajko Folić, Momo Vujačić... Sjajna generacija koja je uvela Budućnost u Prvu ligu Jugoslavije. I nikad nismo bili u poziciji da strepimo za opstanak. Neki procenjuju da je to takmičenje po kvalitetu bilo među tri u Evropi.
Ljumović je za Podgoričane odigrao 293 utakmice, po čemu je među 10 najboljih u istoriji kluba. Postigao je i 25 golova, a bio je poznat kao veliki esteta igre i majstor asistencija.
- Interesantno, Marko Vilotić me je u Makarskoj na pripremama zagrlio i rekao da treba da povedem računa i o sebi. Najdraže mi je bilo da pripremim gol Radonjiću, da asistiram.
Caca posebno boli izgubljeno finale Kupa Jugoslavije, 1977. od Hajduka.
- Splićani su nas pobedili u produžecima. Imali smo tri sjajne prilike, ali na kraju smo poklekli. Šurjak, Peruzović, braća Vujovići, Đorđević igrali su drugi produžetak kao da je početak utakmice. Ostao je žal, jer da smo dobili i igrali u Evropi, mnogi od nas bi se skupo prodali u inostranstvo, a i trofejna sala Budućnosti bila bi bogatija.
Za njega je Željko Petrović rekao sledeće: „Ja sam u Caca Ljumovića gledao kao u televizor i samo sam sanjao da zaigram za Budućnost“!
- To mi imponuje. On je bio odličan fudbaler, sjajne karijere. Velike su to reči, prijatno sam se iznenadio. Na jednom memorijalnom turniru na Cetinju igrali smo Dejo Savićević, on i ja. Tada sam video da je velemajstor, da odlično igra i mali fudbal.
Ljumović nije igrao za reprezentaciju Jugoslavije.
- Ruku na srce, potrošio bih mnogo vremena da brojim sve klubove, a tek one igrače koji su za njih igrali. Klubovi velike četvorke, pa Velež, Sarajevo, Napredak, Rijeka... Uteha moja je da sam bio standardan kod tri trenera, velikana. To su Gojko Zec, Marko Valok i Dušan Nenković. Nisu mi davali striktne zadatke, nego na volju da me mašta nosi. Dakle, bila je jaka konkurencija, svestan sam toga. Nismo mogli svi da igramo za reprezentaciju.
Caco je igrao je u Grčkoj za Doksu, u Francuskoj za Beavi i Ruan.
- Mnogi su se čudili što sam otišao u Grčku, a imao sam svih 30 godina. Meni je tamo bilo prelepo. Nakon dve godine sam, na nagovor jednog rođaka, otišao u Francusku. Mislio sam da ću tamo odigrati godinu dana, a ostao sam tri. Znam da su se smejali Safet Sušić i Vahid Halilhodžić, što ne odustajem. Gde sam kod nas sve trenirao, a kod Francuza je bilo šest terena, bazeni, sauna, stotinu čuda. Onda sam desetak godina radio kao trener u Budućnosti, jednom sam bio i glavni trener.
Petar Caco Ljumović, legendarni vezista i jedno od zaštitnih lica zlatnog doba podgoričkog fudbala...
NIJE DOBRO PRODAVATI DECU
Crnogorski klupski fudbal je na nizbrdici, reprezentacija se popravlja, na putu je da se plasira u B diviziju Lige nacija.
- Dosta stvari se promenilo. Crna Gora je mala, ali sportska zemlja. U Jugoslaviji smo imali pet prvoligaša: fudbal, košarku u obe konkurencije, rukometašice i karate klub. Tek bokseri. Onda se umešala politika, a ona ne donosi dobro mladosti i sportu. Danas sa 17 godina dete se proda, ne mogu da ga zadrže dve ili tri godine. To nije dobro. Od jugoslovenskih republika samo Crna Gora nije išla na veliko takmičenje. Valjda ćemo uskoro uspeti – nada se Petar Ljumović.
BEZ NASLEDNIKA U FUDBALU
U lozi Ljumovića nema onih koji bi bili Cacini naslednici.
- Unuk je počeo da igra fudbal, ali se razočarao zbog dece koja voze besna auta. Oni imaju privilegiju da igraju, počaste trenere ručkom, pa dobiju šansu. Tako se moj unuk razočarao i odustao. Unuka mi je zainteresovana za odbojku, talentovana je, videćemo šta će vreme da donese.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
