Čovek s milion ideja, nekada košarkaš, a danas selektor svih sportskih legendi s brdovitog Balkana, jedini kome nijedna zvezda nije odbila poziv pod zastavu… Pavle Pepđonović… Razumljivo je što je u centru pažnje svih, posebno medija…
Proteklih dana idejni tvorac megalomanskog projekta dao je pregršt intervjua medijima iz regiona. Iz razgovora koji je vodio sa Ramizom Hadžibegovićem pod nazivom “Pavle Pepđonović – Čovek koji je od Ulcinja napravio regionalni hram sportske i ljudske solidarnosti”, izdvojili smo neke od najupečatljivijih segmenata.
Mundijal je počeo kao priča o fudbalu, a u međuvremenu je obuhvatio sve sportske discipline…
- Širenje na druge discipline za mene je zapravo bio povratak kući, jer je moja prva i najveća ljubav košarka. Odrastao sam na parketu, počeo da treniram u Ulcinju kao osmogodišnjak, a posle igrao za Ivu Borovicu, Zetu i barski Tina Tajm. Taj sport je moj DNK i ta nit se u mojoj porodici nastavlja na jedan predivan način. Malo ljudi zna da ja više od pola godine živim u Opatiji, prelepom gradu u Hrvatskoj, gde mi se često pridruži i moja majka, i gde moj sin ide u školu. Upravo tamo, na opatijskim terenima, moj sin sada počinje da uči svoje prve košarkaške poteze, što meni kao ocu i bivšem košarkašu greje dušu i daje neku posebnu, novu energiju. Kada sam uspešno izneo onaj prvi fudbalski talas sa Ivanom Gudeljom, shvatio sam da ta ogromna, potisnuta želja za druženjem i poštovanjem ne pripada samo fudbalerima – ona je jednako tinjala i kod košarkaša, vaterpolista, rukometaša i svih drugih asova koji su nekada delili iste sportske dvorane, borili se pod istom zastavom i ostali prijatelji uprkos svemu. Do uvođenja novih sportova došlo je vrlo konkretno – sistemom spojenih sudova, odnosno preko čistog poverenja i preporuke „iz prve ruke”. Kada su na tom prvom koraku fudbalske veličine poput Ivice Šurjaka, Faruka Hadžibegića ili Dževada Prekazija doživele ulcinjsko gostoprimstvo, otišle su kući i lično prenele priču svojim prijateljima iz drugih sportova. Vrata su počela sama da se otvaraju onog trenutka kada bi vas pozvao Dejan Savićević ili Gudelj i rekao: „Slušaj, ima dole u Ulcinju jedan Pajo, moraš da odeš da vidiš šta ti ljudi rade.” Tako je u priču na velika vrata ušla košarka. Iskoristio sam svoja stara poznanstva sa terena, ali ključni impuls dali su ljudi poput Zorana Moke Slavnića i velikog Dragana Kićanovića koji su odmah osetili tu iskrenu energiju. Kada je Kića prošle godine zaplakao kod nas, a ja sa njim, znali smo da je led probijen i za ostale. Na tu košarkašku emociju prirodno su se nadovezali vaterpolisti predvođeni Igorom Milanovićem, pa rukometaši sa Linom Červarom i Veselinom Vujovićem. Svaki novi sport doneo je svoju specifičnu energiju, ali mehanizam je ostao isti: ja te ljude nikada nisam zvao kao menadžer, funkcioner ili organizator koji nudi ugovore i protokole, već isključivo kao bivši sportista koji im nudi ruku iskrenog prijateljstva i duboko poštovanje za sve što su dali našim mladostima. Oni su tu iskrenost prepoznali i zato danas više niko nikoga ne mora da moli – Ulcinj je postao zajednička kuća i prirodno utočište za sve sportove bivše Jugoslavije.
Šta je to u duhu Ulcinjana što je obične ljude nateralo da bezrezervno i samoinicijativno otvore svoja vrata i srca za hiljade gostiju?
- Ponavljam stalno i ponavljaću dok sam živ – ja sam tu samo skretničar, čovek koji je upalio svetlo, a sve ostalo su uradili građani Ulcinja. Ulcinj je specifična sredina, grad sa neverovatnom dušom i viševekovnom tradicijom gostoprimstva. Kod nas je gost svetinja. Vekovima su ovde živeli i živote delili ljudi različitih vera i nacija, i ta multietničnost i širina su utkane u naš genetski kod. Zamislite kako kuca srce našeg grada kada u njemu, ruku pod ruku, šetaju fudbalske klase poput Ivice Šurjaka, Faruka Hadžibegića i Mehmeda Baždarevića, kada nam dođe košarkaški šmeker i gospodin Ivo Daneu, ili rukometni stratezi svetskog glasa kao što su Veselin Vuković i Lino Červar. Kakva je to čast za lokalne ugostitelje kada u svojim lokalima ugoste vaterpolo trenerske gromade poput Ratka Rudića i Ivice Tucka, ili kada na našim ulicama sretnu olimpijske šampione i sportske vitezove kao što su rvač Šaban Trstena, naš legendarni atletičar Dane Korica i bokser čelične pesnice i srca Miodrag Perunović.
Regionalni medijski prostor, inače često podeljen, u Ulcinju je postao potpuno ujedinjen i fokusiran isključivo na pozitivne priče?
- To je možda i najveće čudo i najlepša pobeda Mundijala. Svi znamo kako funkcioniše današnji medijski prostor na Balkanu – često se traže senzacije, klipovi, političke tenzije i ono što nas razdvaja. Ali kada ti novinari pređu granicu i uđu u Ulcinj, kao da se desi neka magična transformacija. Sve te podele nestaju u sekundi. Kada vidiš na jednom mestu preko stotinu novinara, urednika i snimatelja iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Skoplja, Ljubljane i Splita kako sede za istim stolom, dele materijale, pomažu jedni drugima i zajedno plaču i smeju se sa sportistima – shvatiš da smo uradili nešto istorijsko. Oni u Ulcinju ne traže ekskluzivu da bi nekoga blatili. Oni se utrkuju ko će da prenese lepšu, topliju i ljudskiju priču. Zašto je to tako? Zato što su i ti medijski radnici, pre svega, ljudi. I njima je preko glave sivila, teških tema i veštačkih barijera. Oni u Ulcinju osete neverovatnu glad naroda za pozitivnim vestima. Videli su da priča o starom drugarstvu, o zagrljaju Kićanovića i Šurjaka, ili o ulcinjskom pekaru koji besplatno hrani stotine gostiju, ima milionske preglede i donosi čistu svetlost u domove širom Balkana. Ujedinio ih je isti onaj magnet koji je ujedinio i sportiste – čista, nepatvorena iskrenost. Mi novinarima ne postavljamo nikakve uslove, ne tražimo cenzuru, niti im namećemo protokole. Dajemo im potpunu slobodu i našu dušu na dlanu. Oni to prepoznaju, postanu deo naše velike porodice i zato iz Ulcinja u etar odlazi samo jedna jedina poruka: da smo srodne duše i da nam je svima potrebno više ljubavi i poštovanja. Mediji na Mundijalu nisu samo izveštači, oni su ravnopravni graditelji ovog našeg regionalnog mosta prijateljstva.
Pored sportista, na spisku gostiju sve je više istaknutih književnika, glumaca i umetnika. Koliko je ta kulturna elita promenila DNK same manifestacije i koje su to ključne poruke koje umetnost donosi tamo gde je sport probio led?
- Kultura i umetnost nisu promenile naš DNK, već su ga samo kompletirale i dale mu onu najfiniju, najdublju notu. Sport je tu da probije led, da podigne publiku na noge i da kroz sirovu emociju i stare sportske rivalitete spoji ljude. Ali umetnost je ta koja ostaje da svedoči, koja te trenutke pretvara u večnost i daje im širi smisao. Kada nam u Ulcinj dođu vrhunski glumci, književnici, režiseri i muzičari iz celog regiona, oni donose jednu posebnu vrstu magije. Sportisti i umetnici su, zapravo, dve strane iste medalje. I jedni i drugi govore univerzalnim jezikom koji ne poznaje granice, pasoše i političke podele. I jedni i drugi svoju publiku čine srećnom, teraju je na suze, smeh i katarzu. Ključna poruka koju umetnost donosi tamo gde je sport već otvorio vrata jeste poruka o trajnosti i nezaboravu. Sportski mečevi se završe, karijere prođu, ali knjiga koja se napiše o našem Mundijalu, film koji se snimi ili pozorišna predstava i pesma koje se izvedu na našim trgovima – to ostaje generacijama koje dolaze. Kulturna elita nam pomaže da Mundijal ne bude samo jedno lepo, nostalgično sećanje na prošlost, već da postane živa kulturna baština celog Balkana. Kada pisac sedne sa fudbalerom, a glumac sa vaterpolistom i lokalnim ribarom, tu se rađaju najlepše priče. Oni nam šalju poruku da naša duhovna i kulturna povezanost nikada nije ni prestala, bez obzira na sve geografske i političke mape. Umetnost je tu da zapečati ovo naše prijateljstvo i da mu da snagu koja će trajati decenijama.
Na Mundijalu su plakale legende poput Dragana Kićanovića, a svedoci smo neverovatnih emotivnih naboja. Šta Ulcinj pruža ovim veteranima što niko drugi u regionu nije uspeo da im pruži nakon raspada zajedničke države?
- Pruža im ono za čim svaki čovek, ma kolika zvezda bio, najviše žudi u zrelim godinama – čistu, iskrenu, ničim uslovljenu ljudsku toplinu i poštovanje bez interesa. Znaš, te sportske gromade, poput našeg velikog Kiće, celog života su navikle na aplauze, pune dvorane i stadione. Ali to su bili aplauzi za njihove koševe, golove i titule. Kada su karijere prošle i kada se zajednička država raspala, mnogi od tih ljudi su ostali zatvoreni u svojim lokalnim ili nacionalnim okvirima. Često su bili zaboravljeni od institucija, a sistem ih je gledao kroz prizmu politike ili biznisa. A onda dođu u Ulcinj. I šta ih ovde dočeka? Dočeka ih narod koji ih ne gleda kroz to ko je koje vere, nacije ili iz koje republike dolazi. Dočeka ih narod koji pamti svaki njihov korak na terenu, svaku radost koju su nam doneli u detinjstvu. Mi im u Ulcinju ne tražimo ništa. Ne tražimo političke poene, ne tražimo prodate karte, ne tražimo reklamu. Mi im samo kažemo: „Hvala vam što ste postojali i hvala vam što ste nas činili srećnima.“ Kada jedan Dragan Kićanović prošeta ulcinjskom čaršijom, pa ga zaustavi stariji čovek, zagrli ga i počne da plače jer se seća prenosa iz Manile ili Moskve, tu pucaju sve brane. Ti ljudi u Ulcinju ponovo osete da su deo jedne velike, plemenite porodice. Osete da ono što su radili pre 30 ili 40 godina i dalje živi u srcima običnih ljudi. Ulcinj im zapravo pruža vremensku mašinu koja ih vraća u vreme njihove najveće čistote. Vraća ih u dane kada je sport bio samo igra, a prijateljstvo svetinja. Te suze koje vidiš na Mundijalu nisu suze žalosti za prošlim vremenima – to su suze olakšanja i sreće jer su konačno pronašli mesto gde mogu da skinu sve oklope, da budu ono što jesu i da osete da ih region i dalje iskreno i bezgranično voli.
Kakvu sinergiju kulture i sporta donosi ovogodišnji program?
- Ovaj peti, jubilarni Mundijal biće kruna svega što smo radili proteklih godina. Ako su ranija izdanja probila led i pokazala šta Ulcinj može, ovaj oktobar će pomeriti sve granice i doneti do sada neviđenu sinergiju sporta, visoke kulture i istorijskog ambijenta. Centralna sportska i ljudska tema ovog jubileja biće posvećena neponovljivom košarkaškom stručnjaku Dušku Vujoševiću. To neće biti klasična ceremonija, već dubok, emotivan osvrt na njegovu karijeru, borbu i stvaralaštvo. Zbog Dula nam u Ulcinj stiže čitava plejada njegovih bivših igrača, saradnika i rivala iz celog sveta. To će biti skup kakav košarkaški region ne pamti na jednom mestu. Kulturni program ove godine podižemo na nivo mini-festivala. Planiramo velike panel-diskusije, promocije knjiga koje se bave fenomenom zajedništva, kao i projekcije dokumentarnih filmova o sportskim velikanima. Umetnici neće biti samo usputni gosti – oni će tokom ta dva dana živeti, diskutovati i stvarati zajedno sa sportistima na tribinama i trgovima.
Kada podvučemo crtu pod ovih pet godina, kakva je stvarna perspektiva ove manifestacije? Može li Mundijal prijateljstva da preraste u stalnu regionalnu instituciju ili Fondaciju koja će delovati tokom cele godine, a ne samo tih nekoliko dana u oktobru?
- Kada stvarno podvučem crtu pod ovih pet godina, prođu me trnci i srce mi se napuni nekim neopisivim, uzvišenim ponosom. Ovo što se desilo u Ulcinju više nije samo naš san, ovo je istorija koja se piše pred našim očima. Ovih pet godina su dokazale da smo stvorili nešto toliko moćno, toliko čisto i veliko, da to odavno nadmašuje klasične balkanske okvire. Slobodno i sa potpunim uverenjem mogu da kažem da smo napravili format i pokrenuli lavinu ljudske i sportske solidarnosti kakvu teško da će iko ikada uspeti da nadmaši, ne samo na ovim našim prostorima, nego bilo gde u svetu. Spojiti onolike gigante, vratiti im osmeh i suze na lice, ujediniti medije i narod bez ijednog eura interesa – to je svetski unikat. Zato mi ne smemo i ne želimo da ostanemo samo lepa manifestacija koja bljesne na nekoliko dana u oktobru, a onda utihne. Naša vizija leti mnogo više. Moja jasna namera, moj zavet i plan jeste da Mundijal prijateljstva preraste u trajnu, stabilnu regionalnu Fondaciju koja će disati i delovati 365 dana u godini. Ta Fondacija će biti živi organizam koji će tokom cele godine širiti ovu našu svetlost kroz nekoliko ključnih stubova. Pokrenućemo stalne regionalne kampove za mlade sportiste ovde u Ulcinju, gde će deca i mladi talenti iz svih država trenirati zajedno, učiti od naših legendarnih ambasadora i od malih nogu shvatati da sport ne poznaje granice i pasoše. Fondacija će nositi i snažan humanitarni pečat kroz stalne akcije, aukcije donirane opreme i dresova, pružajući ruku pomoći bolnicama i ugroženima širom Balkana, jer sportsko srce kuca za sve ljude. Ona će upravljati našim budućim Muzejom sportske i ljudske solidarnosti, čuvajući ono neprocenjivo istorijsko blago koje su nam legende ostavile u amanet, ali će organizovati i stalne kulturne i sportske razmene, tribine i izložbe u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Splitu, Ljubljani… Želimo da duh Ulcinja živi u svakom kutku regiona svakog dana.
Gledam u budućnost sa neverovatnim, nezaustavljivim optimizmom. Perspektiva je jasna kao dan – Mundijal prijateljstva postaje večna institucija naroda, neprobojni hram ljudskosti i solidarnosti koji više nijedna politika i nijedno sivilo ne mogu da ugase. Mi smo postavili granitni temelj, a sada sa ljubavlju gradimo kuću koja će trajati decenijama i ostati našoj deci i celom svetu kao najlepši, večni dokaz da smo na ovom našem predivnom Balkanu, uprkos svemu, izabrali da budemo i ostanemo ljudi.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
