Uz sestrin zagrljaj i suze do snova

Diana Dabetić (25) je naizgled obična devojka poput svojih vršnjakinja. Radi, voli da šeta, slobodno vreme provodi sa porodicom i prijateljima.

Ipak, ono što je razlikuje od drugih devojaka je zlatna medalja sa Svetskog prvenstva u kik boksu (lou kik, do 65 kilograma), održanog tokom oktobra u Beogradu.

Još kao mala volela je borilačke veštine, ali joj roditelji nisu dozvoljavali da trenira pod izgovorom da to nisu sportovi za devojčice i da bi neko mogao da je povredi.

- Istina je, branili su mi da treniram borilačke veštine kada sam bila mala, a to sam oduvek želela. I tako sam završila na rukometu kojim sam, na žalost, morala da prekinem da se bavim zbog povrede kolena.

Iako joj je teško palo povlačenje iz rukometa posle devet godina treniranja, utehu je pronašla u kik boksu.

Na prvi trening je otišla u želji da sebi pronađe novi hobi, novu zanimaciju.

- Kada sam prekinula da treniram rukomet, shvatila sam da više ne mogu da mi zabrane da treniram kik boks i tako sam u januaru 2013. otišla na svoj prvi trening. Trener Nenad Ćelap mi je posle tog treninga rekao da sam izuzetno talentovana i da bi trebalo da pređem u takmičarsku grupu. Pristala sam, jer sam znala da su treninzi u toj grupi mnogo bolji, ali na takmičenja nisam ni pomišljala. Posle godinu dana treniranja i nagovora trenera pojavila sam se na Prvenstvu Beograda i osvojila ga.

Posle prvog prvenstva, Diana je samo ređala uspehe, prvo je učestvovala na Državnom prvenstvu u A i B klasi, a onda su usledili Prvenstvo Balkana i Svetski kup u Segedinu.

Na kraju, kao nagrada za osvojene medalje usledio je poziv u reprezentaciju, koji je značio i učešće na Svetskom prvenstvu.

- Pred Svetsko prvenstvo imala sam ogromnu tremu, znala sam da sve te devojke dolaze kao najbolje predstavnice svojih zemalja. Ipak, naravno da sam se nadala medalji, ma kakvog sjaja ona bila. Kada se pojavite na tako velikom takmičenju uvek se nadate uspehu.

Da je ušla u finale i da je sigurno obezbedila medalju postala je svesna tek nekoliko sati nakon polufinalnog meča sa takmičarkom iz Hrvatske.

- Posle polufinala sam sedela sa sestrom, koja mi je ogromna podrška, i u jednom trenutku sam počela da plačem. Tada sam shvatila da sam ostvarila snove, da sam u finalu. Sam ulazak u bitku za zlato je bio ogroman uspeh. U tom momentu me je sestra zagrlila i tek tada mi je prošlo kroz glavu koliko sam zapravo maštala da stignem do finala i ostvarim takav uspeh.

Ne krije da joj je u finalu bilo mnogo lakše. U okršaj sa marokanskom predstavnicom ušla je bez puno pritiska, hladne glave. Meč je završila ubedljivim rezultatom 3:0 u svoju korist i postala šampion u kraljevskoj kategoriji.

Zanimljivo je i to da Diana ne voli ništa da zna o svojim protivnicama i da se ne raspituje o njima i njihovim uspesima pre ulaska u ring.

Dok se zagreva voli da sluša muziku, to je opušta, ali nema neke posebne rituale u ringu, kaže da u takve stvari ne veruje.

- Apsolutna je istina da ne volim da se informišem o protivnicama, tako samo sebi stvaram strah. Strašan je osećaj kada vidite da su one tokom 2010. godine, kada ja nisam imala ni predstavu šta je kik boks, imale već veliki broj profesionalnih mečeva.

Kao i svaki profesionalni sportista svesna je da moraju da postoje velika odricanja kako bi se postigao određeni uspeh.

Pored toga što svakog dana radi kao programer i trenira po dva sata, uspeva da posveti vreme i sebi dragim ljudima.

- Odricanja su zaista velika. Radim osam sati dnevno, odem kući, na brzinu jedem i krenem na trening i tako svaki dan. Ali, kada osvojiš medalju na ovako velikom takmičenju, osvrneš se i pogledaš nazad i ne kaješ se, pored svih uspona i padova koji su prethodili tom uspehu. Ipak, onda dođe vikend, tad jurim na sve strane, volim svima da poklonim po malo svog vremena. Odem do roditelja, na kafu sa prijateljima, volim da šetam pored Save. Volim da odmorim, da izađem, da ne mislim na stvari kojima se bavim tokom nedelje.

Za sebe kaže da je i dalje obična devojka. Da joj se život vratio u normalu. Opet radi, trenira i druži se sa istim ljudima. Kaže da se prijatelji često šale na njen račun kako je sada poznata, kako je stalno snimaju, a ona ima osećaj kao da se vratila sa nekog običnog prvenstva, kao da nije postigla tako velik uspeh. Podrška porodice, prijatelja i kolega sa treninga joj neizmerno znači.

- Ne može da se opiše koliko. Na primer, podrška tokom Svetskog prvenstva mi je bila ogromna motivacija. U Pioniru se pojavilo mnogo ljudi koji mi znače, sa jedne strane imala sam strah da ih ne razočaram, a sa druge njihovo prisustvo mi je dalo najveću motivaciju i podiglo adrenalin da guram dalje, sve do pobede.

Kao svoje glavne karakteristike u ringu izdvojila je snagu i sposobnost da se skoncentriše i ne dozvoli da je adrenalin ponese.

- Kik boks nije, kao što većina ljudi misli, sport u kome samo uđeš u ring i biješ protivnika, već moraš da razmišljaš i koristiš mozak. Moraš da slušaš trenera, da pokušaš i protivničkog trenera da čuješ, da pratiš svaki protivnicin potez, a da ujedno razmišljaš i o svakom svom narednom. Uopšte nije jednostavno kako ljudi misle, jer je tokom cele borbe neophodna maksimalna koncentracija.

Otkrila nam je i planove za budućnost. Naredne godine očekuje je Evropsko prvenstvo.

- Dogodine, negde u ovo vreme, očekuje me smotra Starog kontinenta, to mi je sada velika motivacija, jer do sada nikada nisam učestvovala. Krenula sam logikom idemo od težeg ka lakšem tako da sam led probila Svetskim prvenstvom. Naravno, najveća mi je želja da se i tamo okitim najsjajnijom medaljom.

Za kraj Diana nam je rekla da sebe u budućnosti ne vidi kao trenera, ali i da kik boks preporučuje svima, naročito pripadnicama lepšeg pola koje žele da oblikuju telo.

- Definitivno ne vidim sebe kao trenera, ne volim ja da treniram druge. Radiću kao programer, za šta sam se i školovala. Kik boks naravno preporučujem svima, pre svega devojkama. Ne morate da se takmičite, ovaj sport je odličan za telo, kao kardio trening, radi bukvalno svaki mišić, a ako ništa drugo značiće vam kao dobar trening samoodbrane.