Zagorac: Poleteo sam, a kada mi se to obilo o glavu, naučio sam lekciju

Ne volim previše da se otvaram, da javno pričam o privatim stvarima. Nije im mesto u novinama.

Zato bih na vaše pitanje da se predstavim, rekao da se zovem Rade Zagorac, da sam visok 205 santimetara, da igram u Megi, da mi je ovo peta godina u klubu, s tim što sam jednu sezonu bio na pozajmici u Smederevu.

Studiram Fakultet za internacionalni menadžment, prva sam godina. Iskreno, nisam tome previše posvećen zbog svih obaveza u klubu. U slobodno vreme volim da sa drugarima odem na reku. Igram fudbal menadžer. I to je to.

Tako je sebe, kako je rekao „u najkraćem“, opisao Rade Zagorac.

Nedaće ga nisu ubile, ojačao je, u nogama, ramenima, ali pre svega glavi. Zato i sada, kada blista i najavljuje velike domete, stoji čvrsto na zemlji. Ne leti. Nije bilo lako doći dotle, priznaje.

- Dva ili tri puta u životu sam bio u situaciji da se posle nekih stvarno dobrih igara i uspeha, piše o meni. Prvi, pa i drugi put mi nije bilo svejedno. Poleteo sam. Neko te malo pohvali, pročitaš lepe stvari o sebi u novinama i pomisliš da si bolji nego što jesi. Ali, kada mi se to obilo o glavu, i kada sam na narednim utakmicama igrao malo slabije, naučio sam lekciju. Posle toga mi se to više nije dešavalo. Trudim se da posle svega ostanem na zemlji.

Koji san je imao kada je sa osam godina prvi put uzeo basketaru u ruke, pitali smo Zagorca. On nas je iz prošlosti vratio u sadašnjost.

- Čeka nas suviše važna utakmica da bih ja mogao da pričam gde želim da budem za dve, tri ili pet godina. Sigurno da mi je cilj da budem standardni reprezentativac Srbije, da jednog dana igram u NBA. Radiću sve što je do mene da to i ostvarim.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Sportskog žurnala za subotu 19. mart.