Jovana rame uz rame sa seks simbolom

Samo četiri Srpkinje mogu da se pohvale da su u istoriji ženske klupske odbojke bile šampionke Starog kontinenta. Miri Golubović, Jeleni Nikolić i Jovani Brakočević, nedavno se pridružila i Jovana Stevanović (24).

Njen Pomi iz malenog gradića Kazalmađorea (15 hiljada stanovnika), na završnom turniru odigranom u Montikjariju, popeo se na krov Evrope.

Za mnoge neočekivano, s obzirom da su pre fajnal-fora, iako organizatori, imali najmanje šansi da to i ostvare.

Pošto su u polufinalu savladale „ranjeni” Dinamo iz Kazanja, „ružičaste” su u finalu deklasirale moćni Vakifbank, sa za mnoge neverovatnih 3:0 u setovima. Slavilo se te noći, ne samo u Montikjariju i Kazalmađoreu, već i u celoj Italiji, pošto je Pomi ovim trijumfom vratio veru u italijansku klupsku odbojku, ali i najvredniji pehar, prvi put posle 2010. godine.

Nekome se snovi ispune pre, nekome kasnije. Što se tiče Jovane Stevanović, ona više ne mora da sanja.

– Prvakinja Evrope, to baš sjajno zvuči! Već je prošlo dosta vremena, ali utisci nikako da se slegnu. U tom svom slavlju, eliminisane smo u četvrtfinalu italijanskog šampionata od sjajnog Bergama. Naletele na minu, ali šta da se radi. Moramo dalje. Jednu titulu smo osvojili, drugu izgubili. To je život – ističe Stevanovićeva.

Pričaćemo o osvojenoj, kad je bilo najteže?

– Imala sam osećaj da smo „pustile krv” od prvog poena prve utakmice i da je tako bilo do kraja. Bile smo silno motivisane, htele smo da igramo za sebe, snažno, ponosno, hrabro. Nadam se da je sve tako i izgledalo. Na onaj način pobediti Dinamo i naročito Vakif je za mene potpuno čudesno! Nisam mogla da verujem kad je pala poslednja lopta u finalu. Istog trenutka ostala sam bez snage i glasa.

Slavlje je bilo nezaboravno?

– Verovatno se tako nešto doživljava jednom u životu, ne znam... Slavile smo sat vremena na gradskom trgu, promukle od pevanja, a naročito je popularna bila ona „ko ne skače, ne veruje”... Ceo grad je bio obojen u „ružičasto”, proglašena je i „ružičasta nedelja”. U gostima su mi bili roditelji i sa njima sam proslavila ovaj veliki uspeh. Ovo je i njihova pobeda.

Posle prelepe 2015. godine, u kojoj ste pored titule šampiona Italije, osvojili čak tri medalje sa reprezentacijom Srbije i 2016. je počela na impresivan način. Može li da se završi olimpijskom medaljom?

– U ovom trenutku osećam ogroman motiv kada su u pitanju Olimpijske igre u Riju. Maštam da jednog dana sa reprezentacijom Srbije stojim na najvišem stepeniku pobedničkog postolja i slušam Bože pravde! Nadam se da će se to čudo dogoditi već na Igrama u Riju, što da ne?!

Simbol Pomija ove sezone bio je i legendarni trener Masimo Barbolini, koji se posle deset godina i treći put popeo na krov Evrope.

– Neverovatna je stvar da čovek ima tri titule, a da ih je osvajao na deset godina, sa Materom 1996, sa Peruđom 2006. i sa Pomijem 2016. godine! Svaka mu čast.

Poslednje pitanje – ostajete li u Kazalmađoreu?

– Imam još godinu ugovora sa Pomijem. Postoji mogućnost i da promenim sredinu, imam dosta ponuda, što je i logično posle ovakvih igara i priznanja. Znaće se sve u narednih mesec-dva.