IVANA ŠPANOVIĆ – Zeleni pojas u karateu i kako je mačak Marko lečio migrenu

PRVI SPORT

– Karate. Trenirala sam sa starijim bratom jednu, ili dve godine i stigla sam do zelenog pojasa. Brat se onda opredelio za fudbal, a ja za atletiku pošto se moja majka bavila tim sportom. Karate je bio zabavan i zanimljiv. Da li je bio od pomoći kada sam prešla na atletiku? Pa...znam kako da se borim.

PRVO TAKMIČENjE

– Školska sprint trka, u kojoj sam pobedila. Tadašnji trener me je pitao da li bih želela da trčim 600 metara i da probam skok uvis, troskok, bacanje kugle i skok udalj – i probala sam sve i pobedila u svakoj disciplini. To mi je tada sve bilo veoma interesantno, takmičila sam se protiv starijih devojčica i pobeđivala sam ih. U školi sam često trčala trke na 600 metara, ili kilometar. Ponekad su me stavljali da se takmičim protiv dečaka i sećam se da sam ih jednom prilikom i pobedila.

PRVO TAKMIČENjE VAN SRBIJE

– Kada sam imala 11 godina išla sam na Prvenstvo Balkana u Grčku. Bila je to velika stvar za mene i imam lepe uspomene. Nisam pobedila, ali je to bilo dobro iskustvo.

PRVI TRENER

– Ime mog prvog trenera je Jani Hajdu i radili smo zajedno 13 godina. On je, takođe, trenirao i moju majku, koja je bila skakačica udalj i sprinterka. Dan danas je kao deo porodice. Čujemo se telefonom i uvek je velika podrška. Bilo je odlično sarađivati sa njim i imao je ogroman uticaj na moju karijeru.

PRVA MEDALjA NA MEĐUNARODNOM TAKMIČENjU

– Na svetskom prvenstvu za mlađe juniore u Ostravi 2007. godine osvojila sam srebro. Bila sam veoma ljuta jer sam bila prva do šeste serije kada je Darija Klišina skočila šest centimetara dalje od mene. Nisam tada imala toliko iskustva i imala sam problema da odgovorim na njen skok. Bilo mi je teško što sam izgubila zlatnu medalju, ali sada znam kako da budem strpljiva i fokusirana.

PRVI INTERVJU

– Zbog uspeha u atletici prvi intervju sam imala sa osam, ili devet godina. Sećam se da sam bila stidljiva i da sam se mučila sa odgovorima i time kako da formulišem ono šta sam želela da kažem. Bila sam zbunjena. Danas znam da je deo mog posla da budem u kontaktu sa medijima i trudim se da budem bolja. Čak ni sada, međutim, ne mogu da slušam svoj glas i uvek utišam zvuk i samo gledam snimak.

PRVA KATASTROFALNA FRIZURA

– Kada sam bila mlađa, redovno sam eksperimentisala sa frizurama. Negde oko 14. godine obrijala sam jednu stranu glave, sećam se da je bilo katastrofalno. Volela sam da eksperimentišem sa dužinom i bojom kose i radila sam neke glupe stvari do 18. godine.

PRVO JELO KOJE SI NAUČILA DA SKUVAŠ

– Moj brat je kuvar i radi u restoranu u okviru fitnes centra za žene koji moj verenik i ja vodimo u Novom Sadu. Naučila sam mnogo od njega i uvek sam srećna kada on bude zadovoljan nekim jelom koje ja pripremim. Mislim da je prvo jelo koje sam naučila da spremim bila pasta.

PRVI LjUBIMAC

– Persijska mačka Marko. Imali smo ga skoro 13 godina. Sećam se da smo mu mama i ja kada imamo migrene dozvoljavale da nam spava na glavi. Ludo zvuči kada pomislimo da smo ponekad dok smo spavale imale mačku na glavi.

PRVI AUTOMOBIL

– Dobila sam prvi automobil od Atletskog saveza Srbije posle osvojene juniorske svetske titule 2008. godine. Bio je to Citroen 1, mali auto, ali sasvim odgovarajuć, s obzirom na to da sam tada tek počela da vozim.

PRVI CE–DE

– Bilo je to davno, ali mislim da je bila Avril Lavin, disk koji mi je prijatelj kupio. Tada je bio dobar album, ali ne nešto što bih danas slušala.