Piše: Aleksandar Apostolovski
Čedno su izgledale tribine „Marakane” i „Stadiona JNA”, splitskog „Poljuda” ili zagrebačkog „Maksimira” u vreme crvene diktature. Vrhunac delinkvencije događao se kad su očevi, stričevi ili ujke, u besu, vikali da „sudija nema pišu”.
Bila je to eksplozija najnižih strasti, gotovo kontrarevolucionarna aktivnost, koja se okončavala tako što su se galamdžije vraćale kući, na nedeljni ručak.
S takvim tipovima u odelima i s kravatama nije mogao da se izvede ni pošten razvod braka, a kamoli krvavi građanski rat i raspad zemlje. Za takav projekat su bile potrebne paravojske sastavljene od stotinu hiljada besnih dečaka.
Tim dečacima ubrizgavani su isti sastojci, sačinjeni od mržnje, nacionalizma surovosti i bezdušnosti, kako bi se stvorili robotizovani vojnici mračne budućnosti.
I, utakmica je mogla da počne. Jugo-liga bila je zapravo svetski vredno mesto fudbalskog biznisa, moćni koncern finansijskog inženjeringa i suptilne muljaže zapetljanih međurepubličkih odnosa. Ko je ozbiljan posmatrao fudbal kao igru, kao naizgled haotično trčanje za loptom i davanjem golova? Samo naivci, naravno.
Prva jugoslovenska liga bila je politički poligon republičkih kadrova i mufljuza najvišeg ranga, koji su, zajedno sa sudijama, crnim fondovima, komesarima za bezbednost, sve samim generalima Udbe ili KOS-a, i, razume se, usijanim medijima, stvorili cirkuski spektakl koji se iz nedelje u nedelju nastavljao, apsurdno i nadrealno, kao čekanje Godoa.
Ali, moćni republički klubovi, a svaki od njih je bio spreman bar za finale Kupa Uefa, od sarajevskog Želje do Radničkog iz Niša, predstavljali su nove simbole postkomunističkih etničkih kaprica, koji su eskalirali u neizlečivu paranoju.
Bilo je, ipak, i doze romantike u tom projektovanom paranormalnom svetu, kad je jedan od prvih ideologa „grobara”, cvikeraš Pampi, zapravo Trocki srpskog huliganizma, zarobio vođu navijača Dinama u vozu za Šid, izvesnog Bubu Luđaka, odveo ga na grob centarfora Dragana Mancea, vezao ga za drvo i terao ga da peva Partizanove pesme. Kad je naišla Manceova mama, huligani su pobegli, crveneći od srama.
Posle su Bubu odveli kući, vezali ga za radijator i terali ga da ceo dan guta tegle prepune ljutih papričica. Istina je da ovu tezu o feferonama kojima se hranio vođa „bed blu bojsa”, prisvaja i Peca Panker, komandant Zvezdinih „delija”.
Nema ovde neke naročite filozofije, koja se uglavnom maskira sociološkim istraživanjima o nastanku nasilja na tribinama. Naravno da su zaverenici u odajama domaćih i stranih službi, dobivši naloge od političkih vođa, sproveli plan o stvaranju nove sorte – sorte huligana, s namerom da destabilizuju zemlju i unesu strah i nasilje kao osnovno stanje strašnih dana i tek nešto jezivih noći.
Vrhunski operativci, poput omiljenog agenta Staneta Dolanca, Željka Ražnatovića Arkana, koga usvaja Slobin šef policije Radmilo Bogdanović, šalju se na sever „Marakane”, dok se slični terenski radnici hrvatske službe šalju na zagrebački „Maksimir”, da bi sve bilo spremno za utakmicu odluke.
Susreću se Dinamo i Zvezda, 13. maja 1990. godine. Utakmica nije odigrana, ali je sudija svirao početak rata! Sasvim slučajno, na taj dan, 1944. godine, osnovano je Odeljenje za zaštitu naroda, u narodu zloglasna i mistična OZNA, čiji agenti-duhovi još lebde u kožnim kaputima po bivšim republikama, plašeći malu decu i ugrožavajući tamošnje krhke demokratije.
I, gle ironije: na Dan bezbednosti počinju građanski sukobi, sukobom „delija” i „bed blu bojsa” na tribinama, koje su potom Tuđmanove nove vlasti iskoristile za smenu srpskih kadrova u hrvatskoj policiji i televiziji, dok su na suprotnoj, srpskoj strani, neredi prikazani kao povampirenje ustaštva, koje mogu sprečiti samo novi srpski heroji, predvođeni udbaškim šarmerom, pljačkašem banaka i vođom tigrova s bebi fejsom.
Najpre je ta navijanska čeljad klicala Vuku Draškoviću i Šešelju. Ali je, posle ulaska Arkana na sever, počelo da huči Slobino ime.
U Hrvatskoj se dogodilo nešto slično. „Dinamovci” su krenuli najpre s klicanjem komunističkom funkcioneru Stipi Šuvaru koji je, kakve li stadionske zablude, sve vreme bio za očuvanje jugoslovenstva, da bi se, uz dolazak Ante Gotovine iz Legije stranaca, stvari vratile na svoje mesto. „Bed blu bojsi” su pronašli starog, Partizanovog navijača, Franju Tuđmana.
Zveri su puštene s lanca. Politička upotreba huligana započeta je na „Maksimiru” i pokazala se tako uspešnom da se on takve strategije držanja građana u večnom stanju straha ne odustaje ni dan-danas. I tako je od Vardara pa do Triglava.
Nekad su se navijači Zvezde, koji su se toliko ponosili imenom „cigani”, iznenada, bez sveštenika i dva svedoka, prekrstili u „delije”. Valjda je kreatorima velikog scenarija izgledalo dramaturški nelogično da za srpsku stvar krvare braća čergari.
Novorođene „delije” sa severa i njihovi dvojnici s „Maksimira”, čine regrutnu bazu paravojski, odlazeći u svete srpske i hrvatske zemlje. Huligani postaju heroji, ratnici za lepu našu i lijepu njihovu stvar, u tom, tako jednostavno dizajniranom poretku posttitoizma.
Rat je završen, ali se sukobi nastavljaju mirnim sredstvima. Huligani su samo prešli u rezervni sastav, kao teritorijalna odbrana i civilna zaštita republičkih kvazidemokratskih režima.
Huligani dobijaju novu ulogu. Postaju animatori tranzicije, koji se aktiviraju prema potrebi. Otuda tolika zbunjenost normalnog sveta, koji nikako ne može da shvati kako je moguće da huligani zapravo funkcionišu kao korporacije. Oni imaju svoje kompanije.
Vođe s tribina su članovi upravnih odbora klubova. Oni drže kontrolu nad poslovima s drogom, obezbeđenjem splavova i ostalih ugostiteljskih objekata...
Njima se ne sudi, oni su nedodirljivi, kao što je to serija „Luda kuća”. Naime, ne smeš da dodirneš daljinski i odgledaš tu umotvorinu, jer će te, ako si normalan, udariti struja, odreći će te se otac i majka preko bilborda, tresnuće te grom...
Da li je ono najgore regrutovano u tu vojsku, u kojoj vođe žive kao general-pukovnici: imaju ogromne gajbe, vozila, šofere, ljubavnice, ili zapravo ti dečaci, pretvoreni u plaćenike, nisu imali naročitog izbora?
Svakako da u moralnom rasulu običnom čoveku nije lako da razotkrije svu travestiju srpske drame. Čak i to da naša bedna fudbalska liga postoji, zapravo, isključivo radi njih.
Celokupna fudbalska mreža, sa stadionima kao skeletima nekadašnjih hramova fudbala, s timovima gubitašima i igračima koji jedva čekaju da uteknu s travnatog tamnog vilajeta, funkcioniše da bi se hranila ta mistična huliganska hidra, s jasnom hijerarhijskom organizacijom po dubini: od redova do generala.
Taj paralelni militarni svet srpskog univerzuma ispunjava sve želje: izaziva građanske ratove, izvodi demokratske i antidemokratske revolucije, sprečava gej-parade.
Naravno da je veliki svet postjugoslovensko doba postavio na istim društvenim i političkim obrascima, nemajući vremena da, makar suptilnim zavereničkim marifetlucima, sakrije deo savršenog plana o kontroli kolonijalnih državica na prostoru bivše Jugoslavije, jugosfere ili Zapadnog Balkana – kako vam drago.
Zato su huligani koji su porodili novu mladunčad naša sudbina. Kad je trebalo, ustoličili su Slobu. Kad je trebalo, srušili su ga i doveli Koštunicu i Đinđića.
Potom su urlicima protiv njih s tribina najavili njihov odlazak. Kad treba uneti dodatnu dramaturgiju u srpski dar-mar, oni se aktiviraju kao siledžije na navijanje.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
