Dušan Tadić: Ne dam na sebe!

Ništa novo, reklo bi se, o Dušanu Tadiću. Momak sa osmehom tinejdžera otkrio je 21. martovskog dana ovdašnjoj javnosti dosad nepoznatu crtu – profesionalca toliko jakog izraženog ega da nikad ne bi dao na sebe. Tada, sa gnušanjem odbacujući priču da iza njegove zahvalnice, nimalo učtivog tona, uperene prema selektoru Radovanu Ćurčiću stoje svakojaki klanovi i menadžeri, imao je samo jednu poruku – nije pošteno da me skloni bez objašnjenja.

„Neću više sa njim”, poručio je zapanjenoj javnosti te večeri čiji eho je dugo odzvanjao u kuloarima.

Nepuna dva meseca kasnije, Tadić nije odstupio ni za reč. A opet nije mnogo ni imao nameru da se bavi događajem, čije obrise nosi duboko u duši. Nikako kao teg, već želju da se dokaže gde mu je i najlepše, u dresu Srbije.

– Odmah sam bio jasan – bivši selektor nije imao pošten odnos prema meni! Ne govorim samo o mojoj ličnosti, već i statusu reprezentativca, godinama posvećenim državnom timu, ličnom učinku u jednoj od najjačih svetskih liga i klubu, Sautemptonu. Valja se podrazumeva da dres Srbije oblače najbolji. Bez obzira na ime i prezime. Suština je da Dušan Tadić nije bitan u celoj priči. Omalovažio me je i logično je bilo da stavim tačku. Nisam hteo da pljunem na sebe – ostao je Tadić dosledan u odgovoru.

Plašite li se da ste tim potezom dali sebi previše slobode?

– Ne, jer nije moje ni da biram ekipu. Otišao sam sasvim na drugu stranu. Smatrao sam da je selektor mogao da me pozove i objasni zašto ne računa na mene. Tako bi valjda trebalo da bude. Navikao sam uvek iskreno da pričam. Sviđalo se to nekome ili ne. Ako neko ne sme da ti kaže istinu, onda je to veliki problem. Zato nisam ni hteo da učestvujem u toj igri.

Pojavila se priča da odavno traje vaša netrpeljivost sa bivšim selektorom Radovanom Ćurčićem i da navodno niste hteli da dođete na jedan od ručkova u Engleskoj?

– Ništa od toga nije tačno.

A šta je istina?

– Selektor nije došao nijednom uživo da me vidi u Sautemptonu. Garantujem da bi mogao da me jasno vidi u dresu kluba, obezbedio bih mu ulaznicu za mesto sa najboljim pogledom na teren. Nisam to mogao, jer od mene to niko nije ni tražio. Koliko se sećam, gledao je jedan meč Čelzija i tada sam dobio poziv za taj famozni ručak u Londonu. Tog dana imao sam obaveze u klubu, dva treninga i nije postojala ni teoretska šansa da doputujem u London.

Možda vam je zbog toga i zamereno?

– Nije bilo razloga. Navikao sam da sa svakim otvoreno pričam. Jednostavno, mene je povredio gest pred to famozno martovsko okupljanje, nikakve predigre, niti skupljanja besa, s moje strane, nije bilo. Odluku sam doneo sam, u trenutku, ostao sam dosledan do kraja. Konsultovao sam se sa porodicom, izneo svoj stav i dobio podršku. Sve ostalo je poznato. Ostavio bih tad događaj iza sebe.

Niste se oglašavali odmah potom, posle priče i afere, servirane u jednom tabloidu?

– Ma, tu je sve bilo jasno. Nisam ja tabloidna ličnost, totalno su promašili metu... Želim da igram fudbal i neka me ostave na miru. Znam odakle je sve krenulo i o tome neću da pričam.

Da li je, kad ste pisali to famozno pismo javnosti, u vašoj podsvesti bilo dilema da tim potezom možda zatvarate sebi vrata državnog tima na duži period?

– Nije bilo razloga za strah. Ni u deliću sekunde. Znao sam da sam u pravu. Apsolutno, bez dileme! Poslednjih šest godina izgradio sam imidž standardnog prvotimca u klubu, igram standardno dobro i znam gde mi je mesto... Niko to ne može da izbriše o moje karijere.

Znači li to da ste spremni za ulogu jednog od vođa tima u kvalifikacijama za Mondijal u Rusiji 2018?

– Navikli smo zajedno, pogotovo grupa iskusnijih reprezentativaca gde je i moja malenkost, da se nosimo sa teretom. Stil igre i ofanzivne karakteristike nameću obavezu više, ali se ne plašim. Potrebno nam je 11 kvalitetnih na terenu, tada je svakom pojedincu lakše da pokaže koliko zna.