Olga Danilović: Obožavam da se slikam, ne mogu dugo da budem ozbiljna

Olga Danilović, devojka je koja čvrsto stoji na tlu, bez obzira na to da li je reč o zemlji, travi ili betonu. A dobro se snašla i na dečjem igralištu.

– Obožavam da se slikam – radosno je prokomentarisala nameštajući, kako ga je sama nazvala, komercijalni osmeh.

Ni to što su je nazvali „tetom“ nije je izbacilo iz takta. Iako nije bilo mreže i teniskog reketa, Olga se osećala kao na svom terenu. Od ljuljaški i klackalica, do dodavanja lopte dečacima koji su igrali fudbal.

Kad smo počeli razgovor, slika se donekle promenila. Devojčica sa igrališta pretvorila se u teniserku koja ima što šta da kaže. Bez ustručavanja, odgovarala je na sva pitanja.

Kao što sa Olgom obično biva, iskrenosti nije manjkalo. Zato je i stekla naklonost sedme sile i na konferencijama za štampu. Usput komentariše da joj prijaju komplimenti, ali da se ne obazire previše na tuđa mišljenja.

– Pričam kako mislim, to je tako. Ne želim da budem uobražena, to mi je nešto najgore. To ne podnosim. Ako sam uspela u tome što volim, uspela sam zato što sam ja to želela. Ne zato što mi je neko drugi rekao.

Od devojčice u parku, Danilovićeva se lako transformisala u profesionalku u studiju. Ipak je, kako reče, nasledila lepotu od mame, koja je televizijski novinar.

– Ne mogu dugo da budem ozbiljna – naglasila je.

– Nisam trenirala tri dana i imam previše energije.

A trofeji sa Rolan Garosa i Evropskog prvenstva su blistali u njenim rukama. Nije se ustručavala Olga da predloži određene poze i da napomene kako se slikala u Parizu, sa prvim gren slem trofejom. A sve to pred uramljenom naslovnicom na kojoj Ana Ivanović na istom mestu uplakana sluša „Bože pravde“.

– Jednog dana – otelo joj se kad je primetila Anu na zidu, uz konstataciju da je prvi srpski teniser posle nje koji je došao do trofeja na pariskoj šljaci, pošto je Novak zakasnio neka četiri sata.

Vešto se borila sa dva trofeja mlada teniserka, međutim reket nikako nije slušao.

– S njim znam šta ću jedino na terenu.

Valjda je falila loptica kako bi bila u igri. Međutim, u prostoriji je bila jedino košarkaška. Upitni pogledi prema Olgi i njen brz odgovor:

– Pa nisam toliki hejter.

Uzima tatin rekvizit, vešto ga savladavši svojim. Menjale su se poze, menjala se i oprema u kojoj je bila Danilovićeva...

Plava šampionska sa Rolan Garosa i bela “svadbarska” sa Vimbldona, na kome je mlada Srpkinja ostvarila najbolji rezultat na najvećim turnirima u pojedinačnoj konkurenciji.

– Teško Adrijani Limi – sa uzdahom reče, uz usputno pitanje da li uspeva da pozira kao žensko.

Na kraju konstatujemo da izrasta u pravu princezu belog sporta i da sve više privlači pažnju medija. Kaže da je to ne brine, jer u tom smislu, ima iskusnog saigrača u tom smislu.

– Mama se dogovara s kim ću od novinara da razgovaram. Ona mi kaže doći će ti i ti... Nemam ja ni pravo da nekog odbijem, imam samo 15 godina. Nisam ja još postigla neki rezultat. Ostvarila sam u mom godištu dosta, ali ima još toga. Gledam na saradnju sa medijima kao na normalnu stvar i nešto što će da me prati celog života. Što se pre naviknem biće lakše kasnije. U početku sam imala problema,  jer sam previše razmišljala šta ću da kažem, ali sam se opustila. Sada sam potpuno svoja s kim god da pričam. Ako se nekom svidi to je okej, ako ne, i to je u redu.

Rastajemo se sa šampionkom uz želje da uskoro bude novih gren slem

razloga za priču, a u duhu olimpizma konstatujemo da bi Olga mogla u olimpijsko selo da se useli u Tokiju, 2020.