Fabrisio Oberto poručio izveštaču Žurnala: O Indijanapolisu se ne priča!

Fabrisio Oberto je, kako Amerikanci vole da kažu „arguably” (u bukvalnom prevodu “otvoreno za raspravu”, u prenešenom “ima razloga da se veruje”) najprijatnija ličnost u svetu košarke!

Legendarni centar Argentine i svojevremeno važan šraf u šampionskoj mašineriji Grega Popovića, kao i Olimpijakosa, Baskonije i Valensije, u rodnoj Kordobi je nešto poput ikone. Ljudi nasrću, gaze sve redom kako bi do njega došli.

Mi nemamo tu naviku, pa smo iz prikrajka čekali ranije dogovoreni razgovor sa startnim centrom zlatne generacije Gaučosa koji je odložen jer je morao da pokupi kćerku iz škole.

Ugledao nas je i mahnuo rukom da uđemo u srce stampeda. “Samo trenutak, molim vas” odbijao je nalete obožavaoca da bi uopšte saslušao pitanje i pokušao da se koncentriše na odgovor. Njegov prijatelj radi kao obezbeđenje, ali bespomoćno gleda.

– Argentina se trudi da uvede nove igrače koji moraju da prate trag Đinobilija, Skole, Noćionija i Delfina. Delfina koji se tri godine nije bavio košarkom! Neverovatno je gledati ga na takvom nivou, to mogu samo ljudi sa najvećim talentom – opisuje 41-godišnji as bivšeg saigrača koji je u finišu meča sa Srbijom ubacio vezane trojke i doneo radost Kordobi.

– Srbija je zbog načina na koji igra, na koji se bori, najveći izazov za Argentinu, najveći ispit. Vaša reprezentacija uvek ostaje u utakmici, melje, melje, melje... Samo najbolji odbrambeni timovi mogu da igraju protiv Srbije. Jer ako poklekneš, gotov si. Trčanje, kretanje, protok lopte... To moraš da uhvatiš.

Koliko je za Vas neverovatno da gledate 39-godišnjeg Đinobilija, 37-godišnjeg Noćionija...kako se i dalje bore za reprezentaciju?

– To su ljudi koji su spremni da se žrtvuju. Uvek su bili spremni.

Delfino se vratio posle tri godine penzije. Toliko je prošlo i od vašeg poslednjeg meča. Vraćate se?

– Oh, najviše bih voleo da mogu. Ali, nisam igrao tri godine, a nemam talenat Delfina da se tek tako pojavim i blistam. Sa mojom visinom, ne bih mogao da pariram.

Možda ćemo Vam promeniti raspoloženje, ali moramo da se vratimo na Svetsko prvenstvo 2002. kada je Argentina igrala možda i najbolju košarku...i izgubila finale od Jugoslavije?

– Igrali smo stvarno odličan turnir. Ali, nismo bili dovoljno iskusni za onakvo finale. Jugoslavija u tom trenutku... Mislim, Divac, Bodiroga... Pogledajte statistiku. Bodiroga nije dao maltene trojku na celom turniru, a nas je ubio poenima u samom finišu. To je šampionski DNK. Moraš da igraš mnogo finala da bi naučio.

Vi ste naučili i desila se Olimpijada 2004?

– O, da, to finale nas je napumpalo za Atinu. Imali smo strašan motiv i bes zbog načina na koji smo izgubili u Indijanapolisu. Sećam se da smo igrali protiv Srbije prvi meč. Nismo bili baš najbolji na početku turnira, ali smo bili pravi kada je bilo najpotrebnije. I osvojili zlato.

Pomenuli ste bes? Pre dve godine smo pričali sa Luisom Skolom i on je koristio slične termine kada smo razgovarali o finalu 2002?

– Ne pričamo o toj utakmici – sada bez osmeha na licu Oberto „upozorava“ da ne želi podsećanje na uzbudljivu završnicu u kojoj su sudije, Argentinci smatraju, morale da sviraju faul nad Skonokinijem.

– Niko je ne pominje. Dovela nas je do ludila.