Na legendarnoj Marakani svečano otvorene 31. letnje OI: Planeta u ritmu sambe, Lima upalio plamen

Na najčuvenijem stadionu na svetu „Marakani” pred oko 80.000 gledalaca, svečano su otvorene 31. letnje olimpijske igre, prve na tlu Južne Amerike.

Olimpijski plamen upalio je Vanderlei de Lima (47), osvajač bronze u maratonu na Igrama 2004. u Atini.

Može da se kaže da je ovaj kontinent duže od veka čekao šansu, ako se ima u vidu da su Prve igre modernog doba održane još 1896. u Atini.

Igre je svečano otvorio privremeni predsednik Brazila Mišel Temer koji je ulogu lidera preuzeo od suspendovane predsednice Dilme Rusef koja je u znak protesta odbila da prisustvuje ovom istorijskom činu za svoju zemlju.

Izvesno je će Igre biti samo „primirje” u jeku političkih obračuna i najdublje recesije i da Brazil vrlo brzo čekaju nova previranja.

Otvaranje je ponudilo drugačiju sliku najveće i najmnogoljudnije zemlje Južne Amerike (oko 200 miliona stanovnika). Iza spektakla u kojem je učestvovalo 4.800 ljudi na sceni, skromnijeg od onog koji su prikazali Peking 2008. i London 2012, stoji čuveni brazilski reditelj Fernando Meireljes.

U glavnim ulogama bili su Brazilci koji su stekli svetsku slavu, poput manekenke Žizele Bundešen, pevača Kaetana Velosa i Žilberta Žila, Elze Soares, ali i neke lokalne zvezde kao što je tinejdžerska rep pevačica Em-Si Sofija.

Moglo bi da se kaže da je ovo bila svečanost sa ukusom karnevala, za šta su se pobrinuli plesači iz 12 škola sambe.

– Atina 2004. godine bila je klasika, Peking 2008. bio je glamurozan i silan, London 2012. bio je pametan, a mi – mi smo bili kul – kazao je Mieraljes za ceremoniju otvaranja 31. letnjih igara koja je bila nekoliko puta jevtinija od Londona (36 miliona evra), a koliko tačno je koštala organizatori nisu saopštili.

Zastavu Srbije na svečanom otvaranju nosila je olimpijska vicešampionka u streljaštvu Ivana Anđušić Maksimović koja već danas izlazi na borilište.

Većina naših sportista (ukupno nas u Riju predstavlja 104 olimpijca) našlo se terenu „Marakane” a nekolicina je ostala u Olimpijskom selu, jer zbog rasporeda takmičenja nisu mogli da se umaraju (svečanost je trajala tri sata, ali sa odlaskom i povratkom neki su izgubili i duže od pet časova).

Srbija je jedna od 206 zemalja učesnica, a prvi put u istoriji najveće smotre sporta pojaviće se i reprezentacija izbeglica. Prijavljeno je ukupno 10.500 sportista koji će se u narednih 16 dana takmičiti na 37 borilišta.

Prenos ceremonije otvaranja pratilo je tri milijarde ljudi preko televizije. Razni timovi stručnjaka proveli su 400.000 sati pripremajući ovu svečanost.

Na povratku na olimpijsku scenu pod zastavom Srbije posle 96 godina, u Pekingu 2008. naši sportisti osvojili su tri medalje (Čavić srebro, Đoković i vaterpolisti bronze), a na 100-godišnjicu našeg olimpijskog komiteta 2012. u Londonu četiri (Mandićeva zlato, Maksimovićeva srebro, Zlatić i vaterpolisti bronze).

Koliko će medalja osvojiti u Riju? Naravno, važno je i učestvovati, ali olimpijska odličija odavno su mera vrednosti i uspešnosti svake zemlje, nekad mnogo više nego danas i političkog sistema, ali svakako i dalje sportskog i državnog rukovodstva.

Pa, kakvu će vrednost rezultatima iskazati u medaljama sportisti Srbije na Igrama XXXI olimpijade modernog doba.

Asošijeted pres je nedavno prognozirao da će Srbija osvojiti tri zlata i pet bronzi. Bez obzira što nema ni jednog srebra i što su prognozeri koje je angažovala ova moćna agencija skinuli medalje s vrata nekolicini naših sportista u koje bezgranično verujemo, gotovo da nema sportiste, sportskog radnika ili ljubitelja sporta koji bi rado prihvatio ostvarenje ove prognoze.

Tri zlatne i pet bronzanih medalja u Londonu bi donele 26. mesto – 20 mesta bolje od onog koje je Srbija zauzela te 2012.

Međutim, može li se izreći ozbiljna i toliko precizna prognoza za tim koji čine 103 člana u 14 sasvim različitih sportova, može li iko da uzme u obzir mogućnosti svakog od njihovih potencijalnih rivala i spremnost da ih savlada, nadtrči, natpliva.

Tih rivala je previše – grubo rečeno polovina od ukupno 10.500 sportista iz 206 zemalja i Tima izbeglica, jer na programu je tačno dvostruko više sportova...

Osim toga i najveći favoriti, bez obzira iz koje su zemlje, mogu da podbace, bilo zbog lošeg dana ili jake prehlade, a mnogi sportisti uspevaju da izađu iz senke velikih i svoje ime prošire svetom. Sve to, naravno, važi i za olimpijce Srbije.

Sigurno će biti neočekivanih radosti i razočaranja, ali bez obzira na konačan ishod može se reći de je ovo najjači olimpijski tim koji je Srbija imala na olimpijskim igrama.

I ne samo Srbija, već i SCG i SRJ, a da o timu Nezavisnih olimpijskih učesnika 1992. bez selekcija u ekipnim sportovima, da i ne govorimo.

To je lako merljivo. Ni u jednom olimpijskom ciklusu od raspada SFRJ naši sportisti nisu osvojili toliko medalja na svetskim i kontinentalnim šampionatima, ali i na drugim velikim takmičenjima i turnirima.

Nikad nije bilo toliko naših asova koji su se nalazili na ili pri vrhu svetskih rang-lista.

Nikog neće da iznenadi ako medalje osvoje Novak Đoković, vaterpolisti, Milica Mandić, Ivana Španović, Ivana Anđušić Maksimović, Zorana Arunović, Bobana Veličković, Stevan Pletikosić, Damir Mikec, Marko Dragićević i Nebojša Grujić, Marko Tomićević i Milenko Zorić, Milica Starović i Nikolina Moldovan, Miloš Vasić i Nenad Beđik, Velimir Stjepanović, Davor Štefanek...

Ali, i Tijana Bogdanović, Viktor Nemeš, ženski četvorosed, ili neko sasvim „neplaniran”...

A kakvu sudbinu možemo da projektujemo našim košarkašicama, odbojkašicama i košarkašima. Srbija posle mnogo vremena ima četiri ekipe u kolektivnim sportovima koje će biti konkurentne u borbi za najviši plasman.

Već povratak košarkaša na olimpijsku scenu, posle dva propuštena olimpijska ciklusa, košarkašica posle pet (Barselonu ne računamo jer im je izboreno pravo učešća oduzeto voljom svetskih moćnika) i to s takvim referencama kao što su srebro sa svetskog, odnosno zlato s evropskog prvenstva.

Za takav uspon, započet u mnogim sportovima još u prethodnom olimpijskom ciklusu zaslužni su pre svega sportisti, njihovi treneri i rukovodstva saveza, finansijska potpora države i sistem koji je uspostavio Olimpijski komitet Srbije, na osnovu Zakona o sportu, državne strategije u ovoj oblasti...

Svi ti napori doveli su u Rio moćan tim, niko ne sumnja da će svako dati sve od sebe. To je i jedini zahtev Olimpijskog komiteta Srbije, kreatora i organizatora ovog „izleta“ u Rio, koji je saopšten našim olimpijcima. Šta im se drugo može reći? Oni te medalje žele više od nas.