U Riju i voda pozelenela od muke

Iznenadna promena boje u manjem bazenu „Mari Lenk” udarila je i na jedini preostali adut domaćina Olimpijskih igara – kvalitet borilišta.

Bez obzira da li su u pitanje preostale alge koje su se, moguće je nataložile u bazenu, ili loš kvalitet filtera za prečišćavanje tek bruka je pukla. Sigurno je da će domaćin naći način da se to reši, ne pamti se da je jedan objekat ostao van upotrebe. A promena boje stvara drugačiju sliku skakačima u vodu i učesnicima programa u sinhronom plivanju, ali sigurno i gledaocima i tv kamerama.

Nije prošla ni polovina Igara, a sigurno je da predsednik MOK Tomas Bah, na zatvaranju, osim kurtoazne zahvalnosti, neće biti i blizu pomisli da kaže da su ovo „najbolje organizovane igre na svetu”. Time bi udario šamar Britancima, Kinezima, Grcima i drugim organizatorima najvećeg sportskog takmičenja.

Javna je tajna da visoki funkcioneri MOK, a pre svega stručna tela svakodneno ukazuju Brazilcima na nedostatke. Problem transporta je gotovo nerešiv. Malo ko od brazilskih vozača poštuje traku namenjenu samo olimpijskim učesnicima. Broj autobusa je toliki da se vrlo često sportisti sa treninga ili novinari sa zadatka vraćaju stojeći. O kašnjenju da se ne priča. I to je stvar koja teško može da se reši, a borilišta, smeštaj, bezbednost i transport su žila kucavica svake organizacije.

O smeštaju u Olimpijskom selu je sve rečeno. Koliko god zgrade lepo izgledale, unutrašnji sadržaj je slab. To potvrđuju brojni sportisti koji za sobom imaju više učešća na Olimpijskim igrama.

Bezbednost za sada funkcioniše mada je sve više primera krađa, napada, maltretiranja... Napad na novinare, na crnogorsku delegaciju je samo ono što se zna. O ostalom se ne priča, možda i zato što je van Igara to u Riju svakodnevna uobičajena pojava.

Dok voda nije pozelenela, moglo se reći da su borilišta su za respekt. I tu je gotovo nemoguće naći primedbu. Imponuju izgledom, veličinom, funkcionalnošću. Ogroman problem je na početku bila hladnoća u njima ali se, čini se, stanje popravlja.

Klima je uzrok ljutnje brojnih kolega. U autobusu je temperatura 15 – 16 stepeni i kada je nekad napolju velika vrućina ili vlaga nije prijatni to često da se menja. U svakom pres centru je ista priča. Žalbe ne pomažu. Domaćini kažu:

- Temperatura može da bude ili ovakva ili da skroz isključimo klimu, a onda će uslediti žalbe zbog vrućine.

Kada smo već kod pres centra Brazilci na žalost „sedme sile” nisu baš izdašni. Kafa, čaj, voda i to je sve. Naravno to je u redu kada bi uvek funkcionisalo. Dogodi se nekad da nema čaša, da nema vode, da nema ni kafe. I nema uzbuđenja. Sada smo se već navikli. Ali novinari su ovde najmanji problem. Jure sa događaja na događaj i kao uvek to je glavna preokupacija. Na žalost često se susreću sa volonterima kojima je engleski jezik misaona imenica.

Dakle, sve ono što je do domaćina je podložno kritici i razlozi su neznanje i neorganizovanost. Sigurno je samo da će 21. avgusta kada se zastava spusti svima biti mnogo lakše.