Tragovi magije koja je u trenutku izjednačenja punom silinom zapljusnula crno-bela srca, rasplinula se do kraja večeri pomešanih osećanja – više od neposredne blizine, navijače i igrače Partizana tada su spajali ljubav i bol.
A, sve je u dva navrata bilo spremno za feštu. Sunce, naime, nije pošteno ni zašlo, kada je jug već bio pun – i bez stihova ubrzo potegnute pesme, govorio je: volim Partizan, volim Partizan!
Ni široke tribine nisu zaostajale. Nemoguće je bilo prebrojati plave led diode - veliku želju da se izlazak miljenika na teren ovekoveči. U istim momentima, grla su se napregla, spremna za veče bez oporavka, ali... Slika sa terena ih je, u 19. minutu, „presekla” – Marselinjo je doveo Bugare u prednost!
U roku od dve sekunde, hiljade glasova utopilo se u neprijatnoj tišini. Pet sekundi bez pesme, činili su se kao pet minuta, ali nisu bile ni blizu da slome duhove u Humskoj. Mnogo bliže tome, doduše, prišla je naredna situacija - isti igrač, isti epilog, dupla doza neverice, 0-2?! Dok su najvatreniji teško ostajali u svojoj koži, nekolicina ljućih se okrenula i povicima „Uprava napolje”.
Da je privrženost, ipak, ubedljivo prevladala, najbolje je govorio transparent u dnu južne tribine: „Zauvek verni mi smo našem Partizanu”. Ako su nade iz Humske i gubile nadu, činilo se da od tada na to više nisu imali pravo. Kada je bilo najteže, zavladala je hrabrost, a proslavom gola otelotvorio ju je Škuletić - 1:2!
„U boj krenite junaci svi”, silno se zaorilo se sa tribina, jače nego kada je rezultat bio povoljniji, pa je 35. minut, i novi gol junaka na pomolu, probio ono što se činilo zvučnim granicama – 2:2, ekstaza! Malo je ko zadržao majicu na telu, a dosta je bilo onih koji su bez nje i ostali, ali je ponajmanje bilo onih koje je briga!
Marko Nikolić, bio je jedan od retkih koji je uspevao da sačuva hladnu glavu – nekoliko sekundi po izjednačenju, spremao je momke za ono što je lako mogla biti priča godine.
Avaj... Ni pet minuta nije nedostajalo do odlaska na odmor, kada je Trajković zaradio isključenje, te donekle pokvario raspoloženje publici i planove stručnom štabu.
„Nema predaje”, ipak, bila je jasna poruka uoči odmora, a podrška je uskoro stigla i u vidu koreografije. Po čitavoj visini bočnih strana juga zavijorile su se trake, da bi centralno mesto tribine ispunili barjaci omiljenih boja. Sve je bilo spremno za nastavak avanture, ali je ona, do kraja meča, umnogome izostala.
Najveći razlozi za radost navijača, bili su pomešan sa mukom – kako u trenutku kada se tresla Lukačeva stativa, tako i kada je Škuletić propuštao poslednje prilike da preraste u potpunog idola.
Činjenica da niko u poslednjih deset minuta nije imao živaca da sedi, nije promenila mnogo toga. Beskrajna dodavanja igrača Ludogoreca, sve su što je moglo da se vidi u finišu, pre nego što je trostruki zvižduk označio kraj, novo slamanje srca, pad polovine igrača na zemlju, reprizu...
– Dođite ovamo – hukali su navijači Partizana kojima pesma i zastave nisu klonule ni kada nade jesu.
Uz aplauz, utehu su dali i porukom za koju im je ostalo snage – „uvek će te voleti, grobari sa juga”.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
