Nije se oglašavao često posle osvojenog olimpijskog turnira. Dejan Savić, trofejni selektor vaterpolo reprezentacije, sa devet osvojenih zlatnih medalja od deset mogućih, nije se ni povukao u svoj svet. Jednostavno, pušta vreme da teče. Nekoliko dana posle Rija, sedimo u rano jutro u kafiću Avijatičar. Nigde žive duše, samo konobari.
– Prazan sam, potpuno prazan. Emotivno naravno. Znam koliko je to truda, rada i na kraju radosti ali, eto, ja sam prazan. Ha, ha, nemam godine a nisam ni fizički spreman kao Mandić na primer, pa da letim. Odmaram, pa idem u Podgoricu na svetsko juniorsko, pa Holandiju na evropsko...
Savić je uvek imao sebi svojstvenu analizu situacije. I vrlo često znao da iznenadi sagovornika. Sada, između dva gutljaja, dužeg espresa kaže:
– Klubovi će platiti veliku cenu olimpijskog zlata! Eto, sada razmišljam o problemima koje ovo zlato nosi. Mislim pre svega na klubove koji su u dobro poznatoj situaciji. Nestaju... Ne samo u vaterpolu. Šta dalje, neki novi ciljevi su tu, ali moramo da rešavamo probleme.
Mnogo se buke diglo oko Prlainovićeve izjave. Savić odmah prekida:
– Kakva izjava, kakve buke... Ko god zna Prlaina zna šta je mislio i moja obaveza jeste da ga zaštitim kao velikog igrača i odličnog momka. To činim i zato jer mi je više puta to u našim razgovorima napomenuo. Sistemsko ulaganje? Nije ni rečju spomenuo nebrigu države. A ja isto kažem nama je država, savezu, reprezentaciji dala sve, omogućila sve. I niko tu ne može ništa da kaže. Izuzetno je ulagano ali ja odavno, a Prlain je to sada dotakao, apelujem da se reši, da se izvrši kategorizacija klubova. Da nadležni to, ko god bio, urade.
Nastavak:
– Kakve će lige da nam budu? Pogledajte koji su igrači iz ova četiri sporta članovi domaćih klubova? Stanje je alarmantno! Uvek su bili vrhunski igrači, srednjaci ako tako mogu da se nazovu i početnici. Reprezentativce nemamo, srednjaci su otišli da uče, da igraju u prosečnim klubovima za uslove koji su bolji nego kod nas. Nema dakle, asova, nema srednjaka, ostaju nam početnici, pa sada vidite gde smo. Ne samo vaterpolisti. Čuo sam da neki ekipni sportovi, izuzetno uspešni, imaju problem sa kompletnom ligom jer klubovi nestaju, ali... Ponavljam, ulaže se izuzetno, ali šta je sa klubovima? Oni su osnov svega. Pričaju kako u ona vremena nije valjala SOFK-a , način finansiranja. Nisam baš siguran. Da zaključim, ako ovako ostane, reći ćemo -ostvarili smo najveći mogući reprezentativni uspeh ali će cenu da plate oni kod kojih se stvaraju igrači.
Situacija u savezu je proteklih godina bila vrlo turbulentna. Savić ne ulazi u dublje analize:
– Nisam siguran da imamo pravu strategiju organizacije. Ona se pravi na duži period. Kada je reprezentacija u pitanju bar za osam godina. Četiri je suviše kratak period. Ja vidim ekipu koja bi mogla da igra u Tokiju. Ali za 2024. ne vidim. Mada, ne znam da li je i kod drugih tako. Imamo Španovićku a da li imamo atletiku kakvu bi voleli, imamo Štefaneka ali da li smo rvačka zemlja. Strategija i sistemi, koliko god bile izvikane reči, su neophodni. O nedostatku stručnjaka, sportskih radnika da ne govorim.
Dođosmo i do Rija:
– To je bilo i prošlo. Zlato je već u arhivi, zaboravljamo ga i idemo dalje. Bili smo spremni da se u grupi okliznemo. Ne možeš vrhunsku formu da držiš tri nedelje. Istina, nisam verovao da će Brazil, na kojeg smo ukazivali, baš nas da saplete. Ogroman pritisak od nas samih je stvarao takvu situaciju. Postali smo nesigurni, začaureni u kavez i trebalo je samo ključ da pronađemo, izađemo i počnemo da igramo. Vreme je međutim brzo odmicalo.
Tri prve utakmice su bile baš...
– Protiv jakih Mađara i Grka nismo izgubili. Mađare smo stigli a Grci? Znate da o sudijama nikad ne pričam. Posle Brazila smo ušli u stanje šoka, situaciju koja mora da se prebrodi. Prošli smo Australiju a onda stigla ponovo šokantna prva četvrtina sa Japanom. To je bio poslednji trenutak da se probudimo i krenemo.
Kako se to rešava, Savić kaže:
– Timski! Bili su svesni šta se događa. Podrediš se jedan drugom, sprovodiš tehničko – taktičke stvari, ali ovde je bila bitna agresivnost, da svako čuva sebe, rivala ali i svog igrača. Timska borba. Tako smo stigli da izađemo iz kaveza i da na kraju pokažemo kakva smo ekipa, ona koja godinama ne gubi velike utakmice.
Španija je relativno lako pobeđena. Četvrta ekipa iz grupe je izbacila prvu iz druge .
– Prvo o grupi... Nama je bilo nebitno koji ćemo da budemo jer su tamo bile četiri po kvalitetu jako slične ekipe. Jedino smo želeli da kroz grupu dižemo formu što nam baš nije uspevalo. Španija je do tada pokazala možda najviše ne turniru. Iz nekog razloga su potražili taktička iznenađenja sa Ečenikeom i Munarizom ali realno, kada smo mi počeli da igramo, nisu imali šanse.
Polufinale i uvek, uvek nezgodna Italija?
– Mnogo su zadužili ovu ekipu, u Šangaju, Londonu. Znali smo da veruju u pobedu. Pa Kampanja je na odluke sudije često gledao ka tribinama, tražio gestikulacijama Loncija. Ovde su agresija u igri i psihologija bili u pitanju. Znamo kako je bilo ubedljivo u Kazanju, ovde smo u šali pričali da je u Riju Italijanima bio cunami.
Finale i opet, kao u Bergamu i Kazanju odlična Hrvatska?
– Tačno, izuzetna ekipa. Njihov problem je bio što se Srbija u nezgodnom trenutku za njih vratila u takmičenje. Možda im je šansa bila da ne kalkulišu u grupi, da nas ranjive sačekaju u četvrtfinalu. Kada su to propustili u finalu je razlika u kvalitetu odlučila i mislim da je srebro veliki uspeh Hrvatske. Ni Bog otac nije tada mogao da nas zaustavi. Nisam gubio veru ni jednog trenutka. Znao sam da imamo generacijski cilj, nije bilo straha od neuspeha, dugo smo nepobedivi. Trebalo je samo psihološki pobediti. I uspeli smo.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
