Sve je počelo kad je Stanković rekao da američki profesionalci nisu kriminalci

Za jedan od najznačajnijih košarkaških događaja koji su se zbili van sportskog borilišta važi ujedinjenje amatera i profesionalaca, vest koju je u Evropi ekskluzivno objavila „Politika”, 28. marta 1989.

Pod naslovom „FIBA i NBA zajedno”, iz pera Ratka Pavlovića, osvanuo je tekst u kojem su sagovornici bili generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borislav Stanković i komesar NBA Dejvid Štern.

„Politika” i Sportski Žurnal danas donose ekskluzivnu priču na istu temu. Reč je o nedavnom susretu dvojice prijatelja, Stankovića i Šterna, u Ženevi, povodom Šternovog prijema u FIBA Kuću slavnih.

U hotelu „Grand Kempinski”, kraj Ženevskog jezera, zamolili smo ih da se zajedno podsete na dane kada je došlo do ujedinjenja svetske košarke. Obojici se taj čin u biografijama navodi kao njihovo remek delo. Danas ispred njihovih funkcija po kojima ih zna čitav svet piše – počasni!

Kako je počela priča o ujedinjenju?

Štern: Sredinom osamdesetih Bora i ja smo se dogovorili da se sretnemo u mojoj kancelariji s Rasom Granikom, u to vreme mojim zamenikom. Predložio nam je da razmotrimo mogućnost uključivanja NBA igrača na Olimpijske igre. Bora je rekao da nije prirodno da Fiba ima pod svojom jurisdikcijom čitav košarkaški svet osim 350 izvanrednih igrača koji igraju u NBA. Upozorio nas je da će se pojaviti jaka opozicija, pre svega u savezima SAD i Sovjetskog Saveza...

Stanković: Konačna odluka doneta je na kongresu FIBA na Olimpijskom stadionu u Minhenu, 7. aprila 1989. Prvi pokušaj u FIBA nije prošao jer je bio snažan otpor Amerikanaca i Rusa. Malo je neobično da se te dve zemlje slože ali, eto, tada su bile ujedinjene.

Štern: Negde je napisano da smo profesionalce uključili na Olimpijske igre zato što je naš tim izgubio u Seulu 1988. Jugoslavija je tada igrala u finalu a Sovjetski Savez osvojio zlato. Ne, to nije bila naša motivacija. Nismo razmišljali uopšte o tome da idemo na Olimpijske igre s profesionalcima sve dok nas Bora nije počastvovao svojim dolaskom u moju kancelariju i izneo svoju viziju o ujedinjenju.

Stanković: Trebalo je srušiti mnogo barijera. Čitav amaterski deo planete smatrao je da profesionalci pripadaju nekom mračnom svetu, da ti ljudi misle samo na novac, kako da prodaju igrače, da uzimaju doping, da krše principe sporta. To nije imalo veze s istinom. Druga okolnost bilo je stanje u Americi u kojoj su autoriteti i organizacije bili podeljeni. Ju-Es-Ej basketbal (Košarkaški savez SAD) bio je član FIBA, pa je bilo neophodno da NBA postane član Ju-Es-Ej basketbala da bismo započeli čitav proces.

Ogroman jaz u kvalitetu dva „sveta“ izazivao je u startu podrugljive komentare?

Stanković: Na kvalifikacijama za Olimpijske igre 1992. u Barseloni, kubanski košarkaši su igrali protiv Amerikanaca. Poneli su foto aparate da bi se slikali s američkim zvezdama, što govori koliki je bio jaz u kvalitetu. Međutim, desetak godina kasnije Jugoslavija je osvojila Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu, a Argentina Olimpijske igre u Atini.

Štern: Kada smo saopštili naš dogovor o ujedinjenju mediji u Americi su bili veoma neprijateljski nastrojeni. Rekli su: zašto ovo uopšte radimo kad ostatak sveta nikada neće biti tako dobar kao Amerika. Onda se Čarls Barkli laktao s igračima Angole, bilo je sve neverovatno... Međutim, naposletku se potvrdila Borina mudrost, jer se jaz smanjivao. Tako da smo na Olimpijskim igrama u Riju 2016. imali 48 sadašnjih i bivših NBA igrača na turniru. U stvari, ako računamo sadašnje i bivše, onda je to 54. Dakle 54 igrača u 12 reprezentacija. Ako još uračunamo i draftovane igrače, koji su odlučili da nastave karijeru u Evropi i Južnoj Americi, onda dolazimo do brojke 61. To najbolje ilustruje koliko se košarkaški svet promenio.

U Italiji je bila jedna važna pres-konferencija, 1984, kada ste vi gospodine Štern tek preuzimali kormilo NBA, na kojoj ste vi gospodine Stankoviću dali jednu antologijsku izjavu.

Stanković: Sećam se toga vrlo dobro. Bio je to jedan od turnira koje su organizovali naši italijanski prijatelji, sa NBA timovima. Taj turnir se održao u Milanu 1984. a gosti su bili Feniks i Nju Džersi.

Štern: Milano, Vareze i Virtus iz Bolonje su bili takođe...

Stanković: Posle toga je bila pres-konferencija na kojoj sam dao čuvenu izjavu, da sam veoma ponosan što sedim pored gospodina Šterna zato što su profesionalni košarkaši i njihovi zvaničnici smatrani od međunarodne olimpijske porodice, od olimpijskih ljudi, za zlo. I da ja upravo sedim za istim stolom sa đavolom, s namerom da nađemo najbolji put za dalji razvitak košarkaškog sporta u svetu.

Štern: Tada je Bora rekao tu čuvenu rečenicu da ostatak sportskog sveta ne može više da tretira američke profesionalce kao kriminalce.

Stanković: Posle Milana se sve odvijalo brzo. Još jedna stvar mi se snažno urezala u pamćenju. Tada sam istakao da je napredak moguć samo ukoliko igramo protiv boljih.

Štern: Da, to je nepobitna činjenica. Sada vidimo ne samo to, već kakav uticaj na decu imaju evropske zvezde, Dirk Novicki u Nemačkoj, Toni Parker u Francuskoj, koliko to utiče na razvoj košarke. Postoje i razni drugi dokazi našeg približavanja. Advokat NBA je u Pravnoj komisiji FIBA, potpredsednik košarkaških operacija NBA Kiki Vandevej je u Tehničkoj komisiji Fibe, zamenik komesara NBA Mark Tejtum sedi u Izvršnom komitetu Fibe. To je rezultat stapanja dva sveta. To znači da si ti Boro pobedio.

Stanković: Ne, nisam ja, već mi smo pobedili.

Ko je više profitirao od ujedinjenja?

Štern: Profitirala je košarka...Tadašnji moj zamenik u NBA Ras Granik, Adam Silver i ja smo oduvek bili svesni sveta koji postoji mimo NBA i smatrali smo da bi bilo značajno da budemo njegov deo. FIBA je tu bila od koristi nama, ali i mi njoj. Što je u krajnjoj liniji proširilo naš domet. Sada imamo 13 kancelarija van SAD, a i Fiba je proširila svoj uticaj. Koliko Boro FIBA sada ima članica?

Stanković: Ima ih 215.

Štern: Pa Ujedinjene nacije nemaju toliko članica!

Posle Svetskog prvenstva 2002. i Olimpijskih igara 2004, kada su Jugoslavija i Argentina bile na vrhu postolja, Amerika je morala da posegne za novim merama?

Štern: Kad smo izgubili u Grčkoj 2004, rekao sam Rasu Graniku da moramo da budemo mnogo više uključeni u Ju-Es-Ej basektbal. Jer kad tim gubi a mi se držimo po strani, ljudi nas krive u svakom slučaju. Razlog što neke svetske reprezentacije rade tako dobro, jeste to što su im igrači godinama na okupu, još od tinejdžerskih dana. Pogledajte s kakvim uživanjem argentinski igrači igraju njihov pobednički ples. Zato sam posegao za time da Džeri Kolanđelo bude šef američkog tima, jer sam želeo da sledimo međunarodni model, koji bih mogao da nazovem i modelom FIBA. Gde je pitanje časti igranje u reprezentaciji do 17 godina, do 20 ili učešće na Panameričkim igrama. Želeo sam da nacionalni tim dobije bolje mesto u košarkaškoj hijerarhiji. I to je upalilo. Sada imamo Karmela Entonija koji je odigrao svoje četvrte olimpijske igre, Kevin Durant je tu proveo još jedno leto... To je bilo nezamislivo 1987. To je doprinos FIBA američkoj košarci.

Stanković: Važno je da se zna i to da je među nama funkcionerima obe strane uvek vladalo poverenje, da nije bilo trvenja i takmičenja ko je važniji u tom odnosu.

Štern: Jedna od najlepših stvari je to što Patrik Bauman, tvoj naslednik u FIBA, i današnji komesar NBA Adam Silver, koji mi je bio saradnik 21 godinu, danas imaju sjajne odnose. Tako da se nastavlja proces koji smo mi započeli.

Kakav je danas uticaj Evropljana na NBA i američkih igrača na evropsku klupsku košarku?

Štern: Imamo dosta dobrih koledž igrača koji igraju na raznim nivoima u Evropi. Od stručnjaka sam naučio da je trenerski pristup evropskih trenera mnogo više timski orijentisan, da evropski igrači prolaze kroz veći dril nego njihove američke kolege – šutiranje, dodavanje, odbrana... Neki od najboljih NBA timova, kao San Antonio sparsi, bazira svoju igru na igračima koji su košarku učili van Amerike...  Ono što takođe primećujem jeste to da se javljaju sjajni šuteri kao Stef Kari i Klej Tompson, iz Golden Stejta, i da se novi momci više fokusiraju na šut nego na zakucavanje...

Stanković: Američke selekcije sastavljene od koledž igrača gubile su ranije na svetskim šampionatima jer su ostale reprezentacije imale bolje šutere. Treneri tada nisu mnogo obraćali pažnju na šut jer to je bio završni čin edukacije igrača.

Štern: Tako da smo završili pun krug i vraćamo se osnovnim veštinama, jer suština je proturiti loptu kroz obruč. I biće zanimljivo da se vidi, bez obzira na to da li ćemo nas dvojica imati priliku da to doživimo, novo pomeranje linije za tri poena jer ima toliko dobrih šutera.

Stanković: Mislim da će se to dogoditi. Možda ne uskoro, ali hoće. Fiba je počela sa 6,25 m, onda smo povećali distancu, a sada je možda došao red na izjednačavanje s linijom NBA.

Štern: Ali i NBA želi još da poveća odstojanje jer Stef Kari nas primorava na to. Neki razmišljaju i o šutu za četiri poena...

Stanković: Šta god da odluče, važno je samo da to bude za dobrobit naše igre. Da košarka i dalje napreduje...