Tajna uspeha Vojvodine: Kad tim počne da liči na svog trenera...

Ne treba zakerati i tražiti dlaku u jajetu. Uostalom, zar se ne kaže da samo dobre ekipe pobeđuju i kad ne odigraju u skladu sa očekivanjima.

Pokazalo se da su nepobedivi Novosađani (sedam pobeda i dva remija), jedini superligaš s takvim učinkom, protiv Čačana klecali pod psihološkim teretom pobedničke obaveze.

Tako nešto je moglo da se očekuje. Jer, jedno je kad se na teren izađe sa zadatkom da se ne izgubi meč, a sasvim je drugačiji osećaj kad se nema pravo na grešku i kad je pobeda imperativ.

Većina prvotimaca Vojvodine u prvom ima iskustvo, dok na ovo drugo tek treba da se priviknu i u nastavku sezone pokažu da li mogu da se nose s tim.

Posle letošnjeg više nego korektnog učinka u kvalifikacijama za Ligu Evrope, Vojvodina je u istom ritmu nastavila domaći šampionat.

Ta ocena, razume se, važi za ostvareno u prvih devet utakmica, među kojima posebno isticanje zavrđuju gostujuće pobede nad Partizanom i Čukaričkim, obe s 3:1.

Brojke su ubedljiv saveznik do sada neporaženih novosadskih crveno-belih: prvo mesto na tabeli, drugi najefikasniji tim u ligi, najmanje primljenih golova (četiri), poravnati s Crvenom zvezdom po broju pobeda (sedam)...

Sve to ide u prilog onima koji hvale Vojvodinu i pri tome idu tako daleko da je svrstavaju u najuži krug kandidata za osvajanje šampionske titule.

Nenad Lalatović ne gubi glavu. Priseban je i miran, čvrsto s obe noge na zemlji:

– Priznajem, lep je osećaj biti na prvom mestu i slušati sve te komplimente. Igrači su najzaslužniji što je tako i treba da uživaju. Ali, ne smeju da se zanose i da polete u oblake. Ovo je tek početak, daleko je kraj sezone. Ima još puno da se igra...

Na priče o tituli, koja se u Novom Sadu čeka od 1989. godine i otuda toliko nestrpljenje među navijačima, mladi stručnjak insistira na povratku u realnost:

– Podsećam da su glavni rezultatski ciljevi da na kraju zauzmemo mesto na tabeli koje vodi u Evropu, odnosno da što dalje doguramo u Kupu. To ostaju naši imperativi i skoncentrisani smo na njih, a drugima prepuštamo da pričaju o šampionskoj tituli. Vojvodina se time ne opterećuje. Idemo po korak, pa dokle stignemo – kaže mladi stručnjak.

U čemu je tajna odličnih rezultata Vojvodine? Izuzimajući Crnogorca Marka Kordića, u njenim redovima nema stranaca.

Nema ni ekstra pojedinaca, naročito ne onih preplaćenih, Golijata po primanjima a Liliputanaca po delima. U skladu sa sopstvenim finansijskim mogućnostima,  selektiran je izbor igrača podjednakih kvaliteta, bez povlašćenih.

Nema pojedinca od kojeg sve zavisi, već se iz kola u kolo smenjuju nosioci glavnih uloga: Meleg, Paločević, Trujić, Malbašić, Maksimović...

U odnosu na prethodne godine, najveći pomak napravljen je na planu timskog duha i zajedništva, na bespoštednoj borbi, trci i izgaranju.

U tome delu tim Vojvodine liči na svog trenera, na njegov temperament i energiju s kojom vodi utakmicu. Ako Nenad Lalatović 90 minuta ne štedi sebe, onda ni njegovi igrači nemaju pravo da šetaju terenom.

Kao Dijego Simeone u Atletiku, Jirgen Klop u Liverpulu ili Antonio Konte u Čelziju. Tako, ako poređenje ne deluje prejako, i Nenad Lalatović radi svoj posao u Vojvodini.