Igor Kokoškov unapređen u prvog asistenta Kvina Snajdera u Juti

I već kao asistenti postajali su poznati, priznati, traženi, dobro plaćeni...da bi potom kao glavni treneri samo dokazivali ono znanje koje su sticali u stručnim štabovima.

Ovo je samo kratko podsećanje na to koliko je velika čast ukazana Igoru Kokoškovu kada ga je Kvin Snajder, prvi trener Jute, pozvao i rekao: „Bićeš mi prvi asistent!”

Posle 16 godina, koliko je srpski stručnjak radio u stručnim štabovima Klipersa, Detroita, Finiksa, Klivlenda, Orlanda i na kraju Jute, stiglo je veliko priznanje i nastavak njegovog izuzetnog uspona u najjačoj konkurenciji na svetu.

Sa 44 godine, trener rođen u Banatskom Brestovcu, a koji je karijeru pravio kratko u domovini (OKK Beograd, Partizan) a mnogo više preko Bare počevši od univerziteta Misuri, sada će sedeti do Snajdera i biti najcenjeniji savet sjajnom treneru Džezera koji je svoje asistentske dane proveo u Lejkersima, Atlanti, ali i CSKA kod Etorea Mesine.

Prema glasinama koje dolaze iz SAD, znanje Kokoškova su tokom ovog leta želeli u svojim redovima drugi NBA timovi, ali Snajder je imao druge planove. Nakon što je sa pozicije selektora Slovenije bez trunke problema izborio plasman na Evropsko prvenstvo naredne godine, Kokoškov se vratio u Jutu, ali na značajnije mesto.

Malo pre nego što je iz Amerike stigla sjajna vest, iz Slovenije je došao intervju koji je Igor dao za tamošnji portal „Košarka“.

Između ostalog, prisetio se kako mu je udes pokvario igračku karijeru, ali ujedno i započeo ranu trenersku, koja će ga kasnije proslaviti.

– Košarka je kao virus koji me je uhvatio pod svoje. Evo, dok sada pričam o stvarima koje su mi se desile za 20 godina života, sve više razmišljam o tome. Prvo sam otišao u OKK Beograd, a onda u Partizan, koji je u to vreme bio najorganizovaniji klub. Trenirao sam mlađe kategorije, a onda je usledila specijalizacija u SAD. Odlazak u Ameriku u ono vreme, 1995. i 1996. bio je još tabu tema. Izgledalo je kao da sam otišao na Mars.

Sada ga „Marsovci“ poštuju kao čoveka koji mnogo zna o košarci i čija karijera konstantno napreduje. Ponovio je i za Slovence kako se snašao preko Atlantika.

– Sa ljudima iz SAD spojio sam se preko studentskog tima iz Konektikata, preko legendarnog trenera Džima Kalhuna koji je bio jedan od predavača. Tada je naš Košarkaški savez odlučio da pošalje dva trenera na dvomesečno usavršavanje u SAD.

Pomogli su oni koji su znali da cene trud, zajedno sa Partizanom.

– Postojali su finansijski problemi, pa smo novac morali da nalazimo sami. Jednom ću o tome da napišem knjigu. Nisam otišao u banku, niti ukrao novac, ali sam uspeo da skupim. Imao sam veliku sreću da su moj rad u Partizanu prepoznali ljudi, pa su mi uz podršku kluba pomogli finansijski. Bila je to jedinstvena šansa da odem u SAD i napravim nešto od karijere.

Napravio je, a sada sa ponosom gleda ono što je iza njega, a sa verom ono što tek predstoji.

– Uz malo nade i sreće možete da ostvarite mnogo. Velika radost vas obuzme kada dobijete šansu. Ali, posle moraš mnogo da radiš da bi trajao. Upravo je ta dužina rada pokazatelj vaše vrednosti. Nisam imao mnogo vremena da razmišljam o bilo čemu, samo sam radio i trudio se da napredujem. Kada sam došao u Kliperse 2000. godine bio je to petak ili subota, taman na vreme da počnemo s kampom u Palm Springsu. Isto tako bilo je u Detroitu. Jako sam srećan čovek zato što sam imao posao u kontinuitetu sve ove godine. Čak ni mnogo bolji treneri nemaju uvek takvu sreću. Stvari se brzo dešavaju i kada vas nema godinu ili dve, ispadate iz sistema. Jako je teško vratiti se nazad.