Lalatović između Voše i Zvezde: Ne odričem se majke koja me je rodila

Kako Nenad Lalatović doživljava rivalstvo između Vojvodine, koju drugu sezonu predvodi u ulozi šefa stručnog štaba, i Crvene zvezde, u kojoj je igrački ponikao?

– Nikad se ne bih odrekao majke koja me je rodila. Fudbalski gledano, meni je Zvezda dala sve. U njoj sam kao dete počeo da igram fudbal. Za četiri godine, koliko sam bio prvotimac i jedno vreme nosio kapitensku traku, osvojio sam isto toliko trofeja. I da hoću, to ne mogu da zaboravim.

Ne zaboravlja još nešto što ga, očigledno, i danas peče:

– Kada sam posle jedne godine provedene na trenerskoj klupi odlazio iz Zvezde, na rastanku mi niko ruku nije pružio. Teško sam to podneo. Ali, šta da se radi. To je život.

U svemu tome, u kolopletu vrelih emocija i teških razočaranja, još kako ima mesta za one čiju naklonost uživa:

– U Vojvodini su me prihvatili kao najrođenijeg. Sa osećanjem duga što je tako, radim svoj posao najbolje što znam. I svim srcem želim da kroz rezultate uzvratim onima koji su me prigrlili kao svoga.

A šta ako na putu do željenog uspeha sa Vojvodinom bude morao da naudi Crvenoj zvezdi? Strastven kakav jeste, uzvraća bez trunke kolebanja:

– Nikome u fudbalu ne praštam i nikome se ne sklanjam. Ni Zvezdi, naravno. Vojvodina me plaća i obavezan sam da opravdam svaki zarađeni dinar u njoj. To je profesionalizam.

Na pitanje što Vojvodini nedostaje da bi bila uspešnija, Nenad Lalatović uzvraća odgovorom koji proističe iz igračkog i trenerskog isksutva stečenog u Crvenoj zvezdi:

– U Zvezdi se uvek o Vojvodini govorilo sa poštovanjem. Po svemu apsolutno zasluženo. Klub sa velikom istorijom i tim u kojem je uvek bilo više nego dobrih pojedinaca.

Ako je sve tako, a jeste, koja onda karika nedostaje da bi na novosadskoj strani za sto godina postojanja bilo više od dva šampionska trofeja? Na to pitanje je spreman odgovor u trenutku kada je prihvatio poziv iz Novog Sada:

– Vojvodini najviše nedostaje glad za pobedama. Agresivnost, drskost i verovanje u sebe. To je nešto što bi u najkraćem moglo da se nazove sportskim bezobrazlukom. Mislim, naravno, u pozitvnom smislu reči. U tom delu vidim veliki prostor za sopstveni doprinos.