ZVIŽDUK: Nije naše sve tako loše

Superligaška reprezentacija, ma kako to zvučalo i šta se pod tim pojmom podrazumevalo, neslavno je prošla pre šest dana u Kataru. Pred praznim tribinama velelepnog stadiona Al Sada, bez kamera i „živih svedoka”, ostavljeno joj je pravo da bude samo puki sparing partner reprezentacije domaćina Mondijala 2022. Ništa više.

Lepa ideja da se najfiniji predstavnici domaćeg takmičenja dokazuju i bruse pod vođstvom selektora Slavoljuba Muslina, najednom je poprimila obrise akcije bez smisla i jasno definisanog plana. Ispraćeni u neprirodnom ambijentu sukoba sa vrhuškom Vojvodine, bez zajedničkog treninga i koncepcije šta se od njih zapravo u dalekom Kataru očekuje, superligaški fudbaleri brzo su promovisani u lake mete tabloidnih komentara. Predmet površnog definisanja istine, jakih ocena i ključni argument da je srpski fudbal konačno „umro”...

Istina je na sasvim drugoj strani. Niti su ti momci, putnici na vanrednom letu u Dohu, toliko loši, niti je Katar, sa nekoliko lepo plaćenih uvoznih fudbalera, jedina istina srpskog fudbala. Pre će biti da je problem u predigri sada već ružnog puta u egozotičnu arapsku zemlju „svile i kadife”. Prežaljeni i pre nego što su dotakli aerodromsku pistu u vreloj Dohi, sasvim neočekivano skriveni od javnosti, ostali su na ogoljenoj vetrometini, bez šanse da se zadrže na nogama. Puki epizodisti, spremni za odstrel, nepripremljeni za 90-minutnu igru na terenu.

Izlet u Katar nikome nije prijao. Najmanje srpskom fudbalu, kojem svi zajedno želimo da što pre stane na noge. Tek kad ubedimo sebe da nije naše sve toliko loše i da zaslužuje barem minimum poštovanja, imaćemo pravo na nadu da će nam biti bolje. A od praznih priča nikad nije bilo vajde.