Novinar kladioničarskog lista sastavlja tim

Dinamika i stres u poslovnom svetu predstavljaju čestu mešavinu kakvu, uprkos zadovoljstvu, ne podnosi svako. Ima, naravno i onih koji su spremni da zahtevnoj strasti posvete život, a tu je i Dušan Đorđević – slatko razapet na dve strane.

U ulozi šefa stručnog štaba IMT-a drži prvu poziciju na tabeli u Srpskoj ligi Beograd, a o fudbalu svakodnevno i piše i to za kladioničarski list „Tip”.

– Još od devedesetih, kad sam sa Obilićem iz trećeg ušao u drugi rang, shvatao sam da se u sportu i životu ne odvija sve onako glatko kako bismo želeli. Nisam prestajao da igram, ali sam u to vreme rešio, pa počeo da se bavim i novinarstvom. U međuvremenu se dosta toga promenilo. Sa jedne strane sam postao trener, a sa druge urednik, bez jasne ideje kad i da li ću se ičega odreći – započeo je priču Đorđević.

Slučajnosti, kaže, i nije bilo tako mnogo.

– Može se reći da pratim staze mog oca, Petra Đorđevića „Čaneta“, koji je sa OFK Beogradom osvojio dva Kupa ondašnje Jugoslavije, ima zlato sa univerzijade, a kao novinar je izveštavao sa četiri Svetska prvenstva. Više od 20 godina vodio je selekciju novinara, koja je na popularnim, prijateljskim utakmicama sa državnim prvotimcima neretko pobeđivala. Imao je i vrednog iskustva. Činjenica da je skoro 16 godina proveo na klupi Kneževca, predstavlja svojevrstan rekord.

Poput oca, ni Dušan nikako nije uspevao da se odvoji od bubamare.

– Pisanje mi je u početku bilo samo hobi, odnosno honorarni posao koji sam napuštao dok sam igrao u Čukaričkom i niškom Radničkom, ali sam mu se uvek i vraćao. Bilo je to i kad sam, sa 36 godina, imao ulogu trenera-igrača u Milutincu.

U tim danima Đorđević je uviđao i trenerski potencijal.

– Iz Milutinca sam prešao u IMT. Preko Lokomotive, Grafičara, Vranića i Zmaja, na kraju sam se vratio kod novobeogradske Hale sportova, kao pomoćnik. Status šefa struke dobio sam pre nešto više od godinu dana, a s obzirom na to da u ovoj sezoni imamo mlad tim, moram da budem više nego zadovoljan učinkom.

Jasno je da je „vožnja po selima učinila izlazak na autoput bezbolnijim“. Posle osam kola, Đorđevićevi „traktoristi“ i dalje su neporaženi, i to sa neprikosnovenom gol razlikom – 20:3. Pobeda je izostala samo protiv BASK-a, pa pratioci zaostaju sedam bodova.

Dušan je (i) u urednika unapređen nedavno, pa se jedno pitanje nameće - kako se pobeđuje na dva fronta?

– Nije lako da se sve uskladi, jer oba posla zahtevaju veliko angažovanje, a kući čeka porodica. Često mi se dešava da na putu sa treninga razmišljam o uredničim obavezama, biva i obrnuto. Ni jedna forma sportskog novinarskog stvaralaštva mi odavno nije strana, uključujući i iscrpljujući rad sa statističkim podacima, ali... Još je napornije biti na klupi. Oni koji nisu bili u koži trenera to teško mogu da shvate. Potrebno je da legneš i probudiš se sa ekipom. Da je poznaješ u dušu i da uvek pogađaš pravu žicu.

A tu, ponekad, i samo novinarstvo uskače u pomoć.

– To što sam dobar sa rečima nikada nisam koristio da pišem o „svojim“ klubovima, ali mi i te kako znači na klupi. Ako igračima pred početak svake utakmice na pravi način preneseš poruku, biće u mogućnosti da prevaziđu sopstvene mogućnosti.

Poslovi se, jasno je, u dobranom procentu preklapaju, a kad je tako, teško je naslutiti naredni korak.

– Videćemo šta budućnost nosi, ali nije tajna da se i dalje najbolje osećam kad izađem na teren. Tu sam svoj na svom. Uostalom, sa pet godina nisam sanjao o tome da postanem novinar, već fudbaler – iskreno će Đorđević.