Neprekidna moć Žarka Zečevića

Posle najzad uspelog skupa, iako opozicija tvrdi drugačije, a sudovi će dati konačnu ocenu, legendarni generalni sekretar crno-belih ponovo je bio predvodnik pobedničke strane. Nije se prekaljeni operativac vratio na zvaničnu funkciju u klubu kao što je najavljivao u maju kad je kandidat za predsednika bio Ivan Ćurković, ali njegova uloga ponovo je bila odlučujuća.

Sukob istinskih znakova prepoznatljivosti Partizana u protekle tri decenije kulminira ovih dana. Iako u Bjekovićevim izjavama i saopštenjima Zečevića nema kao glavnog ideologa osporenog trijumfa Milorada Vučelića, samo naivan može da sumnja da čovek sjajnih organizatorskih sposobnosti nije opet odneo prevagu.

Velika podeljenost istina, nastala posle sukoba Novaka Nedića, čoveka iz senke i Miloša Vazure, koje je, nije tajna Zeka doveo u Partizan krajem 2014. otežala je posao i nesumnjivom moćniku

 Spisak skupštinskih delegata usvojen od Zbora pre nepune dve godine po Žarkovoj meri, posle polarizacije nije išao u potpunosti u prilog Zečevićevoj struji u klubu. Uz Nenada Bjekovića, nesumnjive Nedićeve opcije za vraćanje uticaja u Humskoj, stale su legende i nekadašnji asovi Momčilo Vukotić, Mustafa Hasanagić, Savo Milošević, Zvonko Varga, Zvonko Živković, Ivica Kralj, Nikica Klinčarski...

Zečeviću je Ivan Ćurković ponudio potpredsedničko mesto, ali je Skupština 24. maja 2016. prekinuta bez epiloga zbog čestih varnica oko punomoćja. Aktuelni čelnici možda bi i došli do većine na skupu u „Zemunelu“ da je Radno predsedništvo vodio Žarko Zečević, a ne Miroslav Ćurguz. Kolika je snaga njegovog autoriteta najbolje je potvrdila poslednja sednica Skupštine. Brzo su završavane rasprave oko dnevnog reda, bilo je i kritičkih tonova, ali ništa nije moglo da ugrozi planirani epilog zahvaljujući u dobroj meri predsedavajućem Zeki.

Nastavak rašomonijade u Humskoj, uz uvođenje privremenih mera izrodio je novog kandidata za predsednika Milorada Vučelića. Zečević je stao i uz njega. Žarkova veština i sposobnost još jednom je došla do izražaja. Iako će ga opozicija osporavati i napadati, legendarni generalni sekretar ponovo je izašao kao pobednik.

Za mnoge sporni zborovi idu više na dušu profesoru Vladimiru Vuletiću, ali čini se, bez obzira na možda i opravdane sumnje u izborni proces, da bez njih dvojice Vučelić ne bi stigao do predsedničke funkcije.

Žarko Zečević je karijeru izgradio u fudbalskom klubu, ali se nikad nije bavio najpopularnijim sportom već košarkom. Reprezentativac SFRJ bio je 16 puta, osvojio je zlatnu medalju na Mediteranskim igrama 1971. u Izmiru. Sa 35 godina opredelio se za funkcionersku karijeru, odnosno FK Partizan.

Postao je generalni sekretar. Energičan mladi operativac uspeo je da klupsku organizaciju podigne na viši nivo. Crno-beli su počeli da dovede pojačanja i iz Crvene zvezde poput Milka Đurovskog i Gorana Milojevića, Predrag Mijatović je bio bliži Hajduku, ali je skrenuo u Partizan.

Fadilj Vokri je stigao iz Prištine i Partizan je bivao počeo da prevazilazi krizu. Tandem sa Nenadom Bjekovićem, uz Mirka Marjanovića kao predsednika, kasnije i Ivana Ćurkovića, sredinom dvehiljaditih postao je omražen među navijačima, ali crno-beli su ostajali na vrhu.

Raspad SFR Jugoslavije Partizan je bolje preživeo od Crvene zvezde. Crno-beli su preuzeli primat ne samo na terenu. Kad je u penziju ispraćao cenjenijeg i starijeg kolegu iz Crvene zvezde, takođe nekadašnjeg košarkaša Vladimira Cvetkovića, spremio mu je poklone pred javnošću. Slika rivalskih generalnih sekretara ostala je upamćena.

Parni valjak je prvi sa prostora Srbije postao učesnik Lige šampiona. Kad je posle pokušaja fizičkog napada trenera Ljubiše Tumbakovića na novinara RTS Nedeljka Kovinjala predsednik Ivan Ćurković insistirao na odlasku najtrofejnijeg trenera, Zečević je sve odložio za zimu. Tad je došao Lotar Mateus, ubrzo i Taribo Vest, a epilog je Partizan u Ligi šampiona.

Drugi pokušaj ulaska u evropsku elitu 2005. bio je neuspešan. Crno-beli su eliminisani od Artmedije posle lošijeg izvođenja jedanaesteraca. Usledila je blamaža protiv Hapoel Petah Tikve (2:5) uprkos pobedi u prvom meču u Izraelu (0:2). Navijači su se okrenuli protiv klupskog rukovodstva, najviše Žarka Zečevića pogotovo posle njegove izjave da je Liga UEFA (prethodnica današnje Liga Evrope) finansijski neisplativa. Sumnjalo se da je veliki novčani iznos na Izraelce uplaćivan u inostranstvu, da je Zeka imao igrače uz pomoć kojih je ostvaren „željeni rezultat“.

Navijači su u mržnji prema Zečeviću išli toliko daleko da su posle utakmice protiv OFK Beograda na Staroj Karaburmi šetali gradskim ulicama noseći krst sa godinom rođenja i datumom smrti generalnog sekretara. Grobari su bojkotovali Partizanove utakmice, jug je zvrjao prazan. Žarko je optuživan da namerno prodaje igrače, da mu je profit jedini interes.

Posle dolaska Nenada Popovića na čelo kluba početkom 2007. Zečević je počeo da razmišlja o odlasku iz Humske. Odlučio je ipak, da prvo presudno utiče na Skupštinu da smeni Popovića i dovede Tomislava Karadžića na čelo kluba. Nenad Bjeković se takođe povukao, Ivan Tomić postao sportski direktor, dok je Zečevića zamenio Gordan Petrić.

Njegov uticaj u klubu je i dalje ostao. Karadžić je 2008. došao na čelo FSS, a krajem 2009. posle godinu dana v.d. stanja Dragan Đurić postao predsednik Partizana. Posle izvesnog vremena vlasnik „Zekstre“ i Žarko Zečević su ušli u sukob. Iz tih razloga Žarko je radio na rušenju Đurića i njegovog spremljenog naslednika Mileta Jovičića.

Nejasno je ipak, da li je zbog toga ili želje da vrati uticaj u klubu odlučujuće doprineo ustoličenju Zorana Popovića za predsednika krajem 2014. Neprekidno je stajao uz mladog i neiskusnog Miloša Vazuru, generalnog direktora.

Nije došao po udar zakona kad se činilo da će proći isto kao Dragan Džajić i Vladimir Cvetković. Još jednom je pokazao veštinu, neko će reći i moć manipulacije, da ostane nedodirljiv.

U ponedeljak je najavio da je završio misiju u Partizanu. Malo ko bi ipak, smeo da se kladi da će tako zaista biti. Iako zaposlen u Gaspromu Žarko Zečević će, bar u pripremama Skupštine, ostati ključni čovek.