Iako ne postoji životno pravilo koje bi pojedince držalo u jednoj sferi interesovanja, manje je onih koji iskaču iz odabranih okvira. Među njima je, nesumnjivo, Mileta Nikolić, prepoznatljivi trener Hajduka iz Kamendola kod Grocke i tata-mata u posve drugačijoj oblasti – tehnički je saradnik u školama za računare i za zaštitu od jonizućeg zračenja, pri Institutu za nuklearne nauke „Vinča“.
Biljke uvek u blizini
Jedan od Miletinih hobija je i uzgajanje biljaka.
- Koliko volim da me okružuju, govori i to što sam u prostoriji ”Beograđanke”, gde je jedno vreme poslovala naša škola za računare, imao više od sto saksija cveća. I sada volim da sam okružen biljkama. Neobično je, možda, i to što sam na poslu u trenerci. Uvek je tako. Navika sa fudbala, ali i udobnost.
- Kao član prve generacije kojoj je bio ponuđen, u školi sam završio smer za računare. Interesovali su me, pa sam se odmah prijavio i na konkurs i dobio posao u institutu gde sam zaposlen već tri decenije. Prvo sam bio grafički dizajner i radio na pripremi za štampu, a sada sređujem računare koji se koriste za kurseve i prenosim znanje iz oblasti nuklearne zaštite, neophodno kadrovima koji u praksi primenjuju radioaktivne elemente. Samo od kad sam tu, kroz Vinču ih je prošlo 40.000 – ukazuje Nikolić.
I sam je upio mnogo znanja.
- Bila je privilegija sarađivati sa Miloradom Mišom Mlađenovićem i Ivanom Draganićem, pionirima nuklearne nauke u Srbiji, posebnim sojem. Mnogo sam naučio od njih i o samom životu.
Paralelno, putevi nauke išli su mu pod ruku i sa druženjima sa bubamarom.
- Fudbalom sam počeo da se bavim sa 17 godina i igrao ga sve do pedesete. Počeo sam u Hajduku iz Kamendola, pa bio u Dunavcu iz Grocke, BASK-u, Milicionaru i Mladsti iz Umčara, pre nego što sam se vratio u svoje mesto. Tu sam i završio igračku karijeru, ali se sa njom preplitala i aktuelna, trenerska.
Sve je išlo spontano.
- Kako sam bio štoper, zadnji vezni i spoljni igrač na obe strane, sa pažnjom sam pratio velikane na svojim pozicijama, ali i van njih. Gledajući Krojfa, Maradonu, Euzebija, Pelea i ostale vedete, shvatao sam finese sporta, što mi je služilo. Često nismo imali trenere, već smo sami određivali taktiku. U tome sam uvek aktivno učestvovao.
Naravno, bilo je i snažnih, direktnih uticaja.
- U Dunavcu sam mnogo učio od Jovana Mihajlovića, studioznog trenera i preteče današnjih čuvara mreže. I bez pozamašnije visine, često je izlazio deset metara ispred gola, da čita igru i interveniše, što u ono vreme nije bilo specifično. U BASK-u mi je mnogo pomogao Branko Babić, stručnjak sa iskustvima iz Japana, OFK Beograda i Teleoptika, čiji je prvi tim i formirao. Izuzetan je pedagog i stručnjak, jedan od najboljih na našim prostorima. Mnogo mi je dao i njegov tadašnji kolega Delić, pa sve to pokušavam da primenim u Kamendolu.
Tuširam se hladnom vodom
Mileta je, uz osmeh, rado otkrio i kako se tokom karijere šalio sa novajlijama.
- Uvek sam se tuširao sa hladnom vodom, jer mi tako prija, pa kad bi u klub došao novi igrač, uvek sam se trudio da pod tuševe stanem prvi. Onda bismo, prosto, svi čekali da novajlija pod mlaz stane sledeći, jer je po pravilu sledila cika i bežanje. Nastajao bi, nekada, i čitav cirkus.
Sa razlogom, zbog daljeg usavršavanja, ali i zahteva Prve beogradske lige, Nikolić je nedavno dobio trenersku B licencu.
- Naše selo ima oko 200 domaćinstava, ali i više mladih koji nisu u mogućnosti da pohađaju fakultete. Sprečava ih činjenica da pripadaju Beogradu, te da uprkos udaljenosti nemaju prava da se usele u studentski dom... Vole fudbal. Otuda sam i bio pobornik ideje da ih sklonimo sa ulice i od njih napravimo tim, iako prethodno nisu ni trenirali. I u takvim okolnostima, prošle sezone uspeli smo da uđemo u viši rang.
Bila je to još jedna, velika pobeda, pošto je ranije jedna već ostvarena.
- Uspešno smo se izborili sa posledicama famoznih majskih poplava, odnosno činjenicom da zbog sporije reakcije nije bilo pomoći FIFA. Klub je, praktično, pre dve godine bio pred gašenjem, pa sam činio sve što mogu da to sprečim. Rado sam zasukao rukave, zidao, malterisao, kosio travu i obeležavao teren, a pomagale su nam i komšije, ko je kako mogao.
Rezultati su očigledni.
- Dimenzije starog terena bile su 91 sa 64, a sada glase 105 sa 68 metara, i zaista izgleda dobro. Pošto smo ulogu domaćina dugo imali u Grockoj i Begaljici, zaista smo srećni što smo ponovo u svom domu. Cenimo svaki nov, fudbalski izazov. Pokušaćemo i da se izdignemo iznad desete pozicije, koju trenutno držimo – ističe trener uz osmeh.
Nije mu, kaže, naporno da se nosi sa dva zahtevna posla.
- Kad možemo, održimo i po četiri treninga nedeljno, iako ja imam posao zbog kojeg svakodnevno prelazim po stotinu kilometara... Nije mi teško da se dam i ovde, u mestu u kojem živim. Za razliku od mnogih trenera koji za to traže novac, na klupi sedim isključivo zbog ljubavi. Tako je kad nešto voliš.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
